marchelina
22.03.2010., ponedjeljak
Neš mi ti govorit di ću se parkirat
|
Falatibože da je ova zima više prošla. Ne sićan se kad je ovoliko kišurine napadalo, eno iman na sušilu robe šta san je stavila sušit prije Božića, a još nije suva. Možda i je, al’ ko će svako malo izlazit na balkon provjeravat. Kako je zatoplilo, sve se budi a budin se i ja. Odma san žveltija za sve, pa san tako odlučila oživit društvene kontakte i počet izlazit vanka . U skladu sa ton odlukon san neki dan nazvala prijateje, jedan bračni par, da odemo negdi na piće. Sidili smo doli uz more, skupilo se nas pešest i baš nan je lipo bilo. Jedino šta san ja malo zabrinuto pratila koliko pića je popija oni bračni par jerbo su me oni tribali vozit doma. Žena mi se činila ka da je pinku više popila od muža, pa san odlučila da će me on vozit doma jerbo su oni bili svako sa svojin auton. Onda se još svi žalimo da nan je teško i da se nema. Kad smo krenili ća, ona je na parkingu tražila di jon je auto, šta je bija znak da mi možda baš i nije pametno s njon se vraćat doma. Muž jon je vajda to isto pomislija i reka mi da mi je boje ić snjin. Međutin ona se je na to uvridila, jer niko ko je pijan ne voli da mu se reče da je pijan. To je isto ka da političaru rečeš da je kurbin sin. Je, svi znamo da je, ali ne moramo to baš govorit. Niko nije osjetjiv ka pijani čovik. Može koga prigazit, može izazvat lančani sudar, ubit dvoje troje judi, završit u pržun, ostat bez auta i vozačke, sve je on to sposoban prigrmit, ali reć mu da je pijan, e to ga satare i izazove neviđene duševne boli.. Tako san sila snjon, da se ne vriđa. Prvi dil puta je dobro vozila jer je bilo ravno. Na sljedećoj etapi je bilo par okuka a ona je svaku svečano obilježila tako šta je udrila koliman u korniž, a ja san svako to njeno sudaranje sa kornižon popratila prigodnin vriskon. Vikala san jon da uspori i da ćemo izginit ali ona me je sabrano smirivala i govorila da nema straja, da je sve pod kontrolon.Šta bi tek bilo da nije sve bilo pod kontrolon. Molila san boga da naletimo na policiju ali narafski, policajaca nikad nema kad ti tribaju i kad moraju spašavat judske živote. Onda je opet bija ravni teren, a ona oduševjeno udrila po gasu. Vozila je otprilike 180 na sat tamo di je dozvoljeno 40. Drugin ričima probile smo zvučni zid od brzine. Kako je to bila cesta sa dvi trake, malo je ispala iz svoje trake udesno i skoro udrila u jedno drugo auto. Šofer od toga auta jon je zatrubija a čitajuć mu sa usana san otkrila da nan je spomenija matere i neke pase. Kako je on zatrubija njoj, tako je ona zatrubila veselo njemu, misleći valjda da jon se čovik lipo javlja. Više nisan mogla to izdržat pa san jon počela vikat da stane jer da ima izać, ali ona se uvatila smijat i govorit mi da san stvarno previše napeta i da se opustin. Sva srića na sljedećom raskršću je bilo crveno svitlo na koje se ona nekin čudon zaustavila a ja hops izletila iz auta. Tako san se našla u dvi ure poslin ponoći sama na cesti daleko od svoje kuće i ne bud’ luda nazoven njenog muža da dođe po mene. On doša i sta mi objašnjavat da je njegova žena inače super samo šta je malo ka tenperamentna. Je, govorin ja, tenperamentna a neshvaćena, ka i Kerum, božemiprosti. Onda san se u sebi zaklela da s njih dvoje više nikad neću izać, tojest da ću izać ali samo ako ona neće vozit. Nije prošlo misec dana, ja zaboravila na traume i opeta se dogovorin s njima. Ovi put su došli u jednomen autu, a kad san vidila da ona vozi već je bilo kasno za pridomislit se. Do grada smo stigli živi i zdravi i ja san se taman počela opuštat kadli iskrsne problem parkinga. Ona je tila parkirat vamo. On joj je reka da parkira tamo. Ona se zaintačila. On isto. Neće vamo nego tamo. I obrnuto. Ja se pripala šta jon on tuče kontru jer skoči li njoj živac nako tenperamentnoj, parkiraće se usrid Peristila samo da ne bude po njegovom. Onda se parkirala, a on je grinta da je parkirala predaleko i da sad mora puno odat do grada. A parkirala se iznad Prime. Bliže ne može, ako se mene pita. Ali mene narafski niko nije ništa pita. Onda mu je ona rekla da ne more bliže. On je reka da bi se on bija parkira bliže. Ona njemu da joj pokaže di. On ode petnajst metara dalje i nađe jedno prazno misto. Onda su se svađali da je li petnajst metri igra neku ulogu u životu ili ne igra. Ja san mučala i razmišjala pripadnuto kako će tek bit kad se budemo tribali vratit doma. Oćedu li se onda posvađat okolo toga je li se boje vraćat doma Vukovarskon oli Velebitskon, ili naprimjer je li boje u autu držat prozor napola otvoren ili napola zatvoren. Sva srića na povratku je vozija on, jer se ona bila uspila parkirat tako da se više nikad ne može odparkirat. Tu san je razumila jer dok san ja bila vozač često san znala tako parkirat da nema šanse izvuć se odatle bez asistencije najmanje dva policajca, jednog iz prometne policije i jednog iz specijalnih postrojbi, i uz pomoć bar jednih vatrogasnih kola. Takve smo mi žene. Kad jeanput zauzmemo poziciju, ne bi nas više bog maka. Evo vidit ćete doklen će Jadra bit premijerka. Prominit će se najmanje tri doživotna pridcidnika države, a ona će još bit na poziciji.... |