marchelina
14.03.2010., nedjelja
Ljubav je zakon
|
Putevima revolucije Kad me Mala pozvala da dođen u Mostar, ja san lakonski odgovorila da ću doć, a zatim ideju o tom putovanju stavila ad acta ka i sva ostala putovanja „putevima revolucije“ za koja jednostavno nisan imala hrabrosti. U ta putovanja spadaju Mostar, Sarajevo i Beograd. Naime, kako san ja jedno nja-nja stvorenje, sposobno rasplakat se neplanirano i infantilno nasrid recimo Staroga mosta, samo zato šta bi mi palo na pamet da to nije onaj Stari most, zaključila san da mi je bolje ne ić nigdi di bi se moje emocije raspištoljile i di bi svojin patetičnim ispadima domaćine dovela u nezgodnu situaciju. Zadnje šta triba stanovnicima tih nekih gradova je to da im neko sad tu plače. Oni sami su odavno sve isplakali, a ono šta nisu, nikad i neće, pa šta će im sad još i moji naknadni doživljaji.  Međutim, Mala je valjda nekako naslutila moju muku, pa udrila forsirat i navaljivat dok iz mene nije izmamila precizni datum dolaska, a kad san jedanput taj datum izrekla, više nisan mogla nazad. Mala živi na Širokom Brijegu doduše, a ne u Mostaru, ali zato imamo zajedničkog prijatelja Amera u Mostaru, koji je također od mene izmamija isto obećanje o dolasku. Nije tribalo puno, i mene je, nakon prvih momenata lagane nedoumice i tjeskobe, uvatilo ono treperenje i uzbuđenje kakvo mi izaziva svako putovanje, a ovo putovanje je bilo po svemu posebno. Prvo, zato šta nikada prije nisam bila na Širokom Brijegu, a drugo, zato šta više od dvadeset godina nisam bila u Mostaru. Rekla san sebi, ovo će bit ludilo od puta, osim ako mi u autobusu do tamo ne pukne srce.  Zaljubljeni Šofer U autobusu je bilo sve skupa šest putnika, većinom običnih likova koji nisu ničim privukli moju pažnju, ali zato je šofer bija lik svih likova, toliko lik, da sam pomislila kako bi ga tribala izdvojit iz ove priče i o njemu napisat zasebnu, ali, ne možeš izdvajat nešto šta pripada tamo di pripada. Dotični šofer se bija dakle unervozija jer mu je javljeno da je cesta isprid Omiša blokirana i da triba ić okolo, autoputem. Odma iza njegovog sjedišta je sidija drugi lik, kojeg je on naziva „Jarane“, a Jaran je bija malko pripit i usta nije zatvara cilim putem. Tako je između ostalog uvatija tješit Šofera kad se ovaj požalija da nikad nije vozija autoputem i da ne zna kako će se snać. Jaran će njemu samouvjereno: - Ne brini, ba, znam ti ja sve ceste, proš'o svakom hiljadu puta! - Ja, proš'o ti, al' nisam ja, Jarane. - Pa ne brini, kad ti kažem, evo sad ćeš tamo, pa vamo, pa lijevo, pa pravo, pa iza onog tunela desno, i eto nas u Mostaru dok si rek'o keks! - Ma jok, nećemo tako brzo, jer moram svratit u Makarsku, ba. - A što, imaš putnike ukrcat dolje? - Nemam. - Onda se neko treba iskrcat dolje? - Ne treba. - Pa što onda moraš u Makarsku, boga ti? - Moram. Moram vidjet' te oči. - Kakve ba oči? - Njene. Kad mi se nako nasmije, pa me pogleda, heeej, jarane, meni sve lijepo bude! - Ti to mene ko zajebaješ, ha? - Ne zajebajem. Ja naćulila uši, osjetivši da se u Šoferovoj potrebi da viti te oči, krije nešto tananije i nježnije od puke šoferske švalerancije, pa sam jedva dočekala Makarsku. U Makarskoj izađe Jaran, zapalit jednu, izađe Šofer, a za njim ja ka uhoda, prateći ga pogledom do šaltera prema kojem je krenija veselo i nestrpljivo ka malo dite. Na šalteru se sagnija, proturija glavu, i ćakula s nekim. Lice mu sjaji, smiješak od uva do uva i ja zabavljena ustvrdih da je dakle vlasnica onog pogleda i onog smiješka očito šalterska radnica na autobusnom kolodvoru. Koja romantika, koja čežnja, koje veselje! Pa evo, samo zbog ove priče mi se isplatilo krenit u Mostar, razmišljala sam razgaljeno dok je zaljubljeni šofer već palija motore i mi krenusmo, napokon, put naše destinacije. Već je bila pala noć, pa sam zaspala, ometena na trenutak na granici gdje sam pokazala osobnu, opet zaspala, pa ponovo ometena u Međugorju gdje su nas, putnike za Mostar, prebacili u drugi autobus, koji je inače za svoj krajnji cilj ima Beograd. Neću puno pričat kakvi su me porivi bili spopali kad sam shvatila da sam upravo presjela u autobus koji ide za Beograd, reći ću samo da, na svu sriću, nisam uz sebe imala putovnicu jer bi me Mala i Amer još čekali na stanici u Mostaru......  Pazi na kojoj stanici ćeš izać Zove mene Amer i pita da jesam li blizu Mostara, a ja mu potvrdim da jesam, samo nemam pojma di tačno blizu Mostara, jer je mrak i ne vidim ništa kroz staklo prozora autobusa, a osim toga, kad više od dvadeset godina ne prođeš nekim putem nije ni lako bit siguran u nazive manjih mista prije Mostara. Amer će meni na to: - Ok, slušaj, ja te čekam na stanici, Mala će doć' kasnije. Molim te pazi na kojoj ćeš stanici izaći. - Kako misliš da pazim? Pa izać ću valjda na stanici u Mostaru?? - Da, al' nemoj izać' na krivoj stanici u Mostaru, jer imamo dvije!  Ja se zabrinila. Poznavajući sebe, mogućnost da izađem na pravoj stanici je bila minimalna, jer sam cili život , uvik izlazila na krivim stanicama. Imam jednu fascinantnu dosljednost u donošenju krivih procjena, moram priznat. Drugim ričima, na pravoj stanici mogu izać jedino i isključivo ako postoji samo jedna stanica. Osim toga i inače mi je cila ta situacija sa podiljenim Mostarom stvarala laganu tjeskobicu u duši, prije dvadeset godina postoja je samo jedan Mostar, a ja sam se i u tom jednom jedinom Mostaru bila uspila izgubit. Kako ću se, pobogu, sad snać sa dva Mostara??  Široki Brijeg i pas Ćuko Kad moj prijatelj Amer i ja komuniciramo priko poruka ili telefona, svaki razgovor završi mojim pitanjem : - A jel' me voliš, a? - Volim. - Jel' najviše na svitu? - Najviše. - Jel' više i od Veleža? - E, jebiga sad. Znala san ja da san pretjerala i da nema šanse da mi ikada kaže da me voli više od Veleža, al' pokušavat ću uvik i ponovo, dok god Neretva teče. Pokleknit će kad, tad.  Nekim čudom san izašla na pravoj stanici i imali smo vrimena Amer i ja napričat se i popit štagod dok nije došla Mala. Nakon šta smo izdogovarali sutrašnje razgledanje Mostara, ostavile smo Amera i krenile put Širokog Brijega. S obziron na to da je bila noć, uspila san od Širokog vidit taman toliko da se uvjerin u istinitost rezimiranog opisa tog mista kojeg mi je Mala dala: - Evo vidiš, ovo ti je Široki Brijeg. Svaka kuća, svoja firma. Podatak o tome da ona, Mala, u kući nema firmu, ali ima psa, tornjaka stokilaša, drugim ričima utjelovljenje svih mojih patoloških strahova od dotičnih četveronožaca, mi je propustila navest na vrime. O dotičnom kućnom ljubimcu, kojeg je tepajući nazivala „Ćuko“, informirala me u trenutku kad se parkirala isprid kuće, dakle prekasno da joj se zahvalin na gostoprimstvu i potražin smještaj na nekoj sigurnijoj lokaciji. Odbila san izać iz auta dok me nije uvjerila da je pas Ćuko uviđavno smješten u kavez izvan kuće i da nema šanse da će mi skočit za vrat u momentu kad prikoračim njihov prag. Kažem njihov prag, jer Mala ima i muža, koji mi je srušija sve stečene stereotipe o macho muškarčinama sa Širokog Brijega. Ne samo da mi je srušija stereotipe, nego se pokaza tako savršenin primjerkom muškog roda da san odlučila udat se u Širokom Brijegu, po mogućnosti u neku od onih kuća šta imaju firmu u dvoru... NASTAVAK OVDJE |