marchelina

11.12.2009., petak

Pantagana

To počne ovako: sidiš za stolon u kužini i nekim perifernin vidon uočiš kretanje.
Pogledaš, nema ništa, zakjučiš: učinilo mi se. Onda dva dana ništa.

Potom recimo stojiš za lavandinom i pereš suđe. Najedanput nešto...šmigne. Baš tako, šmigne. Dovoljno sporo da pomisliš „Nešto crno mi je upravo šmignilo kroz hodnik!“, a dovoljno brzo da sekundu poslin toga zaključiš “Ma to mi se samo učinilo, jer su pločice u hodniku na crno-bile fleke“.

Dobro, onda pomisliš kako su te crno-bile fleke na pločicama dosad uvik mirovale i nisu nikad nigdi šmignile, pa zašto bi ti se baš danas učinilo da šmigaju. Ali opet zanemariš.

Sutradan sidiš za konpjutoron i pišeš svoj blog ki svaki normalni čovik, i ovaj put ne vidiš nikakvo šmiganje niti kretanje, ali čuješ nešto. Zvuk ka da se negdi u kužini nešto samo od sebe pomaklo. Smiješno, kažeš sebi, stvari se ne miču same od sebe.
Morat ću počet ranije odlazit na spavanje navečer, počela san halucinirat od kroničnog umora.

Naćuliš ipak na tren uši, da vidiš oće li se zvuk ponovit, al' ništa. Zanemariš, opet, i nastaviš radit šta već radiš.

A onda dođe i taj dan.
Sidila san (zaa mašinooom šilaaa saaan) za konpjuteron i čula udarac. U stvari, udarce. Ovaj put zvuk je bija jasan, konkretan, i ponavljao se. Tup. Tup. Tup. Tup. Uporno, čak pomalo nervozno.

Ukočila san se. Sama sam doma, tko ili što može proizvodit ovakav zvuk? Pogledan pločice, fleke se ne miču, ne migolju, ne šmigaju. Ni bile, ni crne. Hm. Pogledon zaokružin po namještaju i biloj tehnici u kužini, niko ne mrda.

Tup.Tup.Tup.Tup.
Dolazi iz hodnika.
Ili u kući iman duhove, ili pantaganu.
Nadan se da su duhovi.

U dva koraka se nađem na vratima od kužine, pogledan u hodnik i ugledan je. Nju. Pantaganu. Pravu, veliku, sivu, odvratnu. I šta radi dotična? Baca se! Baca se na zatvorena vrata od kupatila!

Čula san da su ove beštije pametne i da zato i uspijevaju sve preživit, ali da ću prezentaciju te snalažljivosti doživit ovako direktno i u vlastitom stanu, tome se nisan nadala. Naime, šjora pantagana se bacala na vrata od kupatila zato šta se pokušavala vratit tamo odakle je i došla, tojest u kanalizaciju, i to kroz wc školjku, jel'te.

Isti tren kad san je ugledala zgrabila san provjereno oružje svake žene u borbi protiv kućnih alijena – metlu. Tako naoružana, i namrtvo pristravljena, krenen hrabro u hodnik, ali pametni stvor se zavuka iza ormarića za cipele! Šta sad?? Da je zamolin da izađe i da riješimo to ka ljudi?

Ako počnen čačkat metlon ispod ormarića, izletit će, i zaletit se pravo u mene. Osjetila san nagli poriv da se popnen na stol, da me slučajno ne dotakne, i sitin se onih crtića di se žene uvik vrišteći popnu na stol kad vide miša. Pa neću vajda bit tako ženskasta? E, ali ovo nije miš.

Onda se sitin . Moj prvi susid, vrata do, kojega inače uopće ne poznajen. Zvat ću ga u pomoć, zato susidi i služe, napokon. Uspaničeno mu zvonin na vrata. Čovik izađe u boksericama. Očito san ga probudila. Šta ima veze, pomislin. Pa ne može vajda mirno spavat dok mu prvoj susidi pantagana šeta po kući??

Objasnin bunovnom čoviku o čemu se radi, nesuvislo nabrajajući riječi tipa „velikaaa“, „sivaaa“, „upomoć“„odvraatnaaa“, "agresija" „bacanje“, „upomoć“, "ujedinjeni narodi", „vrata“, „kupatilo“, „upomoć“, „ormarić“, "akobogaznate" „upomoć“,"ajmetisemenijadnatisan", "upomoć" i sl.

Ovaj se počeše po glavi, i tresne mi vrata u nos. Nisan se stigla ni zaprepastit, pojavi se ponovo na vratima, obučen i spreman za akciju. Pomislin, volin te, volin te najdraži moj susidu! (ne smin mu zaboravit za Božić odnit kolača. A u kua, ja ne znan pravit kolače)

U sljedećih nekoliko minuta, gledala san akciju na kojoj bi momen susidu pozavidili svi ratni generali i vojskovođe ovoga svita. Naime, objasnija mi je, beštiju triba pravilno usmjerit, tojest triba je natirat da izađe iz zgrade, jer ako ostane u njoj, opet imamo problem.

Ja san pomislila kako je meni najvažnije da je izbaci iz mog stana, a poslin široko joj polje, šta me briga di će! Susid je međutim prvo pokupija iz podruma zgrade nekakve odbačene letve i napravija koridor tojest zabarikadira letvama sve puteve kojima pantagana ne smi krenit. Montira je jednu letvu isprid vrata od mog stana kojom joj je zapriječija put prema podrumu.

Drugu letvu je stavija na prolaz prema višim katovima (mi smo u prizemlju), treću, četvrtu i petu je poslaga niz stepenice koje vode prema izlazu iz zgrade, otvorija vrata od portuna, i kad je labirint bija gotov, zgrabija metlu, našto san ja skroz ženstveno vrisnila i zatvorila se u kužinu vičući „Ja to neee moguuu gledaaat!“

Onda san zaustavljenog daha slušala zvukove iz hodnika, lupanje, guranje namještaja, udaranje, potrajalo je jedno 5-6 minuta, susid vikne „Gotovo je!“, ja provirin oprezno, a on istrči iz stana za onim stvorom jer je želija bit siguran da će napustit zgradu i naš teritorij.

Poslin mi je dakle objasnija da je sigurno bila stigla kroz kanalizaciju iz wc školjke, a ja san užasnuto vizualizirala sebi scenu ono ideš daprostiš obavit nuždu, sidneš i... Od tada koristin iskjučivo tehniku vršenja nužde u dalj, šta je sigurno, sigurno je, i ne mislin minjat tehniku. Bar dok ne priselin. Naporno je, istina, al' jača nožne mišiće i mišiće stuba kičme.

Moj sin je, čuvši cilu storiju, samo onako ladno prokomentira: "Aj, falabogu mama da si i ti jeanput zgrabila metlu u ruke."




<< Arhiva >>