marchelina
17.11.2009., utorak
Martin u Zagrebu-2. dijo
|
Pilot je između ostalog reka da put od Splita do Zagreba traje sve skupa 35 minuta, i da je lipo vrime, i da je sve super i haj, a ja san u svakoj njegovoj riči pokušavala otkrit zavjeru i tajna značenja. Taman kad san se u mislima oprostila od svih svojih najdražih, eto ti opet pilota (ma kako uspiju vozit kad non stop laprdaju??) na zvučnik di govori da fala vam slijećemo, zavežite se. Ka da san se ja odvezivala? Moj šef, koji cilin tin križnin puten nije naša za shodno ni rič progovorit, najedanput registrira moje blido i pristravljeno lice, i dobaci mi, onako lakonski, vezujući svoj pojas:"Ne brinite, Marčelina, najopasnije je uzlijetanje i slijetanje, i tada tribate brojit do dvadeset, kad izbrojite do dvadeset, rizik je više-manje proša". Nije ni završija rečenicu, a ja san već bila na devetnajst. Uvatija se smijat i reka da se priskakanje brojeva ne važi. Tako san nastavila u sebi usrdno molit Boga da se šta prije prizemljimo. Redovnin puten. Znala san da ću na izlasku iz avijona poljubit majčicu Zemlju, neka je takva kakva je, u krizi, zagađenog okoliša, istrijebljenih dupina i jelena, ugroženih judskih, ženskih, radničkih i prava homoseskualaca, u gripi, izbužanog ozonskog omotača, ma neka je i stoput u gorem stanju, ali volin ja svoju majčicu Zemlju i više nikada se neću dat odlipit od nje!! Samo da ovo čudo sleti, saaamo da sleti! Čudo je, začudo, sletilo bez ikakvih tragedija, unatoč pilotu koji je namisto da se skoncentrira na oblake i zračne struje cilo vrime laprda i putnike opterećiva potpuno nepotrebnim informacijama, a ja san navrat-nanos izletila iz utrobe čelične zviri dok je šef vika zamenom "Ostaviliiiisteee torbicuuuu!" |