marchelina
26.10.2009., ponedjeljak
Sritan Dan oslobođenja Splita, sviman koji slave!
|
Još par dana pa će mi rođendan. Obožajen kad mi je rođendan, na vrime obavjestin sve prijateje, a i neprijateje, sa kojiman se za tu prigodu nabrzinu pomirin, tako da mi mogu svi kupit poklone i da ne bi poslin bilo nismo znali, e. Kako ja volin sve te fešte, tako nekad zaboravin da ne volu svi judi fešte, pa koji put upanen u nezgodne situacije ni kriva ni dužna. Kad iden naprimjer materi čestitat rođendan, ona mi samo odbrusi “Ma ne slavin ti ja to ćerce!”. Bivši muž mi isto nije volija slavit svoje rođendane, ijako mi moji izvori javjaju da je počeja slavit svaki otkad se rastavija od mene. O državnin i vjerskin feštama neću ni govorit, ja više o straja ne smin nikome ništa čestitat, jerbo kome god šta čestitan, svi dreknu na mene uvriđeno “Ja ti to ne slavin!” Jutros san jednoj susidi šta je bila u onomen sistemu pridsidnica mjesne zajednice i antifašističkog fronta žena, rekla “Sritan van dan oslobođenja, draga susido!”, a ona frknila na mene ka juta mačka iz Geta: “Kojoga oslobođenja?” “Kako kojoga? Oslobođenja Splita od fašista!” “Ne slavin ja to!” drekne ona i uleti u svoj stan i još tresne vratima! Meni prikipilo, i zaustavin je ne hodniku poslin kad san se vraćala iz ker..iz dućana: “Slušaj susida, jel’ ovo između tebe i mene nešto osobno, a?” “Ajde ženska glavo pusti me smiron. Šta bi bilo osobno? “ “Pa zato šta cili život, otkako god smo suside, vičeš na mene! Prije dvajst godina si se tako izbečivala na mene svaki put kad bi ti čestitala Božić, ovih zadnjih godina se izbečuješ kad ti čestitan 8. mart i danove oslobođenja, a gospeti, ko bi ti udovoljija!” “A ti lipo jeanput zapanti šta slavin a šta ne slavin, pa se ja neću izbečivat na tebe!” “Jel’, a kako ću zapantit kad svako malo minjaš?? A uostalon, kakvi si ti čovik kad ne slaviš dan oslobođenja, a?” “Slavin ja oslobođenje, ali ne ONO!!” “Ma nego kojo?” “Nego OVO!” I ode ona, zapraši priko portuna bisna ka pas a ja ostala sva zbunjena. Ček, ček, doćeš ti meni, nekulturna oštrokonđo! I došla ona. Nije prošlo ni uru vrimena od našega okršaja u portunu, a evo ti nje meni na vrata. Da jel’ iman posudit malo oštroga brašna jer da pravi kolač onomen njenom . Ja se potpačila rukon o desni bok i digla livu obrvu. “Kojoga brašna?” “Pa onoga oštroga, znaš, za kolače...” “E, susida moja, ne koristin ti ja ono brašno za kolače, znaš.” “A nego kojo?” Ja dignen srednji prst: “Nego OVO!!” I tresnen joj vrata u nos. Ajte bog, i sritan van dan oslobođenja ovoga našega lipoga grada. Ako ga slavite, jel’! |