marchelina
12.04.2009., nedjelja
Kick..šta?!?
|
Moran prekinit načas putopisni niz. Naime, moj Dječak je jučer u Varaždinu posta prvak države u kickboxingu i jaaako san ponosna zbog njega. Ovo vam objavljujen ka prvo zato da vas upozorin da pazite kako pričate samnom, jer ako me ko najuti, reć ću svome Dječaku da ga nalema. Ka drugo, ovo vam govorin zato da vam predočin kako je to kad vam se dijete počne bavit sportom kojeg se užasavate :D Dječak je inače sušta suprotnost svojoj mami. Samozatajan od rođenja, ne moš iz njega rič izvuć da se ubiješ. Kad je bija skroz mali dječak, bija je tako šutljiv da san se bojala da ima nekih problema sa govorom i tim stvarima. S obziron da u familiji imamo jednoga velikog vaterpolistu, nisan se puno čudila kad je moj Dječak propliva u dobi od 4 godine. Genetika je jaka stvar, jel'te. A pliva je ka da je svih 9 miseci u plodnoj vodi trenira plivanje. Odma smo ga upisali na vaterpolo, pa je neko vrime, dok smo živili na Čiovu, bija najmlađi vaterpolista ikad. Narafski, vaterpolski zanos ga je brzo proša, i odlučija se za nogomet. To mi se malo manje sviđalo, ali, mislila san, dobro, šta, bit će bogat i oženit će se sa manekenkom, svo zlo u tome. Nisan se stigla dobro ni uživit u njegovu slavnu nogometašku budućnost, on se predomislija, opet. I izjavija da želi trenirat rukomet. Pomislila san, aj dobro, nije tako atraktivno ka nogomet, i ne znan s kim se ti rukometaši žene, ali još uvik je to jedan lipi sport. Nakon nekoliko miseci, doša je doma i izjavija da ga rukomet više ne zanima. Kad smo preselili u Split, njegova potreba za sportskim aktivnostima ga je odvela u..veslanje. Napokon sport koji se mami najviše sviđa! Veslanje je tako...plemenit sport! I fin! I miroljubiv! Nema tu makljaže i ozljeda! Već sam vizualizirala Dječaka kako, dostojanstveno veslajući po, recimo, Temzi, usput i studira u Oxfordu, a Engleskinje plave krvi se otimaju za njega. Moj zanos je, nažalost, kratko traja. Jednog dana dođe Dječak sa veslanja i kaže: - Mama, ne želim više trenirat veslanje. Sutra ću se upisat na kickboxing. - Molim? Upisat ćeš se na kick..šta?!? - Kickboxing – mirno uzvrati Dječak, koji se cilo djetinjstvo nije dva puta potuka. Dječak je inače od malih nogu bija tako nekako izražene volje i čvrstog karaktera. Kažen vam, totalno različit od mame. Miran, tih, šutljiv, samozatajan, i ..odlučan. Znala san, ako je odlučija, to je to, neću ga uspit natirat da promini mišljenje. Meni je to bija pravi šok. Čekaj, mislim, ja ga nisam tukla, a on će sad ić tamo negdi i dobrovoljno primat batine?? Jel' sam mu ja čitala knjige umisto slikovnica zato da bi se on jednog dana mlatija sa tamo nekin mišićavin mamlazima koji si međusobno odgrizaju uši i noseve?? Očajavala sam! Kad je doša sa prvog treninga, a na majici su bile krvave fleke, zaključala san se u kupatilo i plakala pola sata. Nisan se mogla s tim pomirit, i gotovo. Zašto je izabra taj sport? I, kako ću uopće dolazit navijat za njega? Mogu zamislit, sidin u publici dok mi neki nabildani monstrum mlati moje čedo?! Ma, na prvi udarac koji bi primija, znan da bi garant uletila u ring i tome šta ga je opaučija zavrnila vratom! Vičući sucu: - Sudac, faul, svirajte faul, udrija ga je! Inače, nekako u vrime kad je krenija na kickboxing, Dječak se bavija i akrobatskim skokovima sa Sustipana. Sve za fizičku spremu! Tom prilikom njegov život je spasija neko ko je posli poginija. Joško Božić. Danima poslin san plakala i razmišljala o okrutnosti Usuda. Bar da san ja nekako mogla spasiti njega, koji je spasio mog Dječaka. Joško, hvala ti, počivaj u miru. Jučer, dok je Dječak bija u Varaždinu, izgrizla san nokte od nervoze. Samo san molila boga da ne primi puno udaraca. To je ona vječna roditeljska zabluda, da možemo dite zaštitit od udaraca sudbine. Ne možemo. Svako mora svoju dozu udaraca primit. I ostat na nogama. Dječak ne samo da je osta na nogama, nego se vratija doma više-manje neozlijeđen, i sa medaljom. Ja još uvik ne volin taj sport. Ali, videći koliko truda i volje je uložija u to, i koliko je sritan, ne mogu nego prihvatiti njegovo oduševljenje, i bit sritna zato što je on sritan. Nadam se da će sve životne borbe proć sa takvom lakoćom. I bez previše ožiljaka.... |