marchelina
26.03.2009., četvrtak
Picigin jubavnici
|
To van je vako bilo. Imala san jednu prijatejicu Zagrepčanku , zvala se Živana. E, Živana je imala rodicu Jagodu, Splićanku, koja jon je stalno činila gricule na račun toga šta ona živi na moru, a Živana u prip..u Zagrebu. Bidna Živana cilu godinu čeka onih petnajst dana godišnjeg za doć se malo okupat. Čin joj godišnji završi, i ode nazad gori, Jagoda joj stane slat smsove. Sadržaja sljedećeg: „Alo, ša ima? Kako je gori? Evo ja na Baćama, brčkan se malo, pa rečen sama sebi aj da se javin rodici“. Sidin ja u Jagodinoj kužini i pitan je da kome to šaje poruke. Jagoda, do laktova s rukama u lavandinu, perući suđe poslin obida, odvrati: „Ma nikome, Živani se javjan, da smo na Baće“. „Kako smo na Baće, kad smo u tvojoj kužini?“ „Ajde bogati, oli Živana zna di smo!“ Pa tako svako malo. Bija je već deveti misec i nas dvi u školi na prvon roditejskon dici, a ona javja Živani da smo na Kašjune, da nan je lipo, jedino šta ima puno svita, ima li kiše kod vas, lipi pozdrav. Niki dan, Jagoda se posvađala s mužem, pobigla kod matere u Radunicu, sidi za stolon, puši, pije kavu, plače i pozdravja Živanu sa Zlatnog rata. Ili je nazove i uzdiše i govori joj kako se točaje u plićaku i gušta od miline dok je mali fjakasti valići škakju po cilomen tilu. Ova gori ne more od muke. A ne mogu ni ja. „Slušaj, Jagoda, pa nije red tako ženu lagat i mantat i vadit joj mast.“ Jagoda pune dim u mene, i dišpetno će: „E, neka. Šta će ona meni pizdit kako je Zagreb kulturan, kako su gori judi vridniji, kako se zna red i sto čuda. Eto jon sad. Nek oni budu vridni, i nek znaju red, a mi ćemo se vako bez reda lipo kupat!“ „Jagoda, jebemu maloga miša, ti se zadnji put okupaš petnajsti sedmog kad je tenperatura mora i zraka izjednačena, 30:30. I vako stvaraš oni animozitet. Nismo mi Torcida pa ćemo se pripucavat sa njima gori. A uostalon Živana ti je baš smišna, ka da nije njihova. Aj nemoj joj više slavat nakve poruke“ „Neka nisan Torcida, od sada jesan! Svako ko je ovdi, Torcida je, jel' ti jasno? I sici ti mene ovdi (kažiprston zariže zamišjenu crtu priko gućka), ako neću oma danas kupit dijonice!“ „Jage, dijonice ne kupuju torcidaši, oni nemaju kuna, zato se i cipaju“ „Cipaću se i ja.“ frkne ludača. Vidin ja da je vrag odnija šalu, sidnen i napišen Živani pismo. Draga Živana, Znan da ti Jagoda svako malo javja kako se brčka u moru čekajuć da je koji valić malo pomazi, i uzdiše ka da je naletila na idelnog jubavnika. A jel' ti misliš da je to normalno da žena mora imat zamjenskog jubavnika kraj toliko navodno tenperamentnih dinaroidnih-mediteransko-mačoidnih muških u ovin krajevima? Ležat u plićaku i fantazirat da je to neki šta te jubi od-do? A šta nan drugo preostaje. Kad par metara dalje naši muški troše i ono malo dragocjene voje i snage na...picigin. Ozbijni i u takozvanin zrelin godinama, itaju se za balunčićen. Umisto da se itnu po nama. Zato Jagoda i leži satima tako. Sve se nada da će se neki malo žešći itnit i past na nju. Drž' se ti svojih žveltih po Zagrebu. Ovi ovdi u mladosti potroše svu snagu na mavanje bilin lancunima na Pojudu, a u poznin godinama jedini baluni koje još mogu stisnit su oni od picigina. Točavala bi se i ti, moja Živana, da si na našen mistu.... |