četvrtak, 30.11.2006.
Goodbye my lover...
I tako ja danas slušam muziku. James Blunta, Green day, Avril, Hillary Duff... i sve si razmišljam. Romana mi danas priča kako je njen bivši ljubomoran kad ju vidi s drugim i da ju voli... E da je bar meni tako, ali, nije. Jednostavno, jedva čekam da odem na faks, da se maknem iz sredine u kojoj jesam i upoznam nove ljude i budem, napokon, sretna. Što se škole tiče, bilo je jako dobro. Slobodni sat sam iskoristila da s društvancem odem na kavicu. Morali smo u drugi kafić jer ondje gdje inače idemo jedna je cura iz razreda slavila rođendan pa nismo željeli smetati. Tako smo u kafiću ponavljali gradivo za iduči sat, pričali i zezali se, te dogovarali detalje oko skorog odlaska u kazalište.
  Vidjela sam GA danas. OK, opet moram priznat da mi nije bilo svejedno, ali kao što bi Tihana rekla: «Jednostavno ga pusti, kako on tebi, tako ti njemu.» Zaista, ima pravo, ali ne znam mogu li... Teško je, al za svoje dobro ne smijem se pitati mogu li, jednostavno moram.   Dobila sam peticu iz geografije. Ispitivala je kartu a ja se sjetila jednog događaja. Prije otprilike mjesec dana prozove ona mene na kartu. Tako me ispituje države i gradove, a neko vikne neka pronađem Vijetnam. Ja blage veze nemam gdje je to, al tražim. Veli profa da je to u Indokini. Nađem ja to, al tražim Vijetnam. Tražim ja ko' budala, oči iskolačila, Vijetnama nigdje. Velim ja to njoj, ona odgovori da mora biti negdje i da kud ja gledam. Ništa opet ja tražim i tražim, kad ona progovori: «Joj, ovo je kriva karta. Na ovoj se ne vidi.» Ja pop***, dobro da joj nisam opsovala nešto. Tako ljutu poslala me na mjesto sa bolovima u očima.   Popodne provedoh slušajuć muziku, razmišljajući o svemu i svačem i ,da ne zaboravim, čitajući. Ostala sam vam dužna «Hold me now», stoga vam ju danas stavih!  I know I promised you forever There’s no stronger word I can use To reassure you when the storm is raging outside You’re my safest place to hide |
srijeda, 29.11.2006.
Što je danas lijep i sunčan dan...
Ljudi moji super dan danas! Škola, ma odlično! Nisam imala prva dva sata pa ja malo dulje spavala i gledala najbolju moguću emisiju «Žutokljunca». Koje je to, oprostite na izrazu, sranje. Jadna djeca, kako li ih samo muče.
 Zaista sam se od srca nasmijala Tihani, mojoj koleginici iz razreda. Profa izašla vanka a ona počela da uzdiše kao da upravo svršava. Ajme meni lude ženske! Još je samo trebalo da profa uđe, koji bi to smijeh bio! Jučer navečer sam pogriješila. Gledala sam romantičnu komediju «Moj dečko se ženi», i rasplakala sam se ko kišna godina. Opet mi je bilo teško, al ja sam jaka, pa je to brzo prošlo. Šta još reći. Staroj sam smazala cijelu kupiju medenjaka, 1000g. Kako volim te kolačiće! Stoga me je jadnu, dobro oprala, ali briga mene dok je «bušo» pun.  Šta sam danas radila? Učila Hrvatski i gospodarstvo te napisala matiku. Evo, opet moram ja o NJEMU. Nisam ga opet danas vidjela. SUPERIŠKA! Jednostavno sam sretna, okružena ljudima koji me (uglavnom) vole i to mi je jako drago.  Danijel i njegovo «O sole mio»... ČOVJEK JE LEGENDA!  Pa kaže: Tko te ima, taj te nema, Tko te nema, taj te sanja, Tko te sanja, taj te ljubi, A ti o tom pojma nemaš! |
utorak, 28.11.2006.
MOJ sretan završetak
Evo, upravo naučih gospodarstvo. Pita sutra! Malo me strah, ali će to proć!
U školi je bilo super. Nisam GA vidjela, opet sam bila na kavici i nije ništa pitalo. Istina, pisali smo geografiju, ali tko to uči? Profa je zakon i ne kuži da svi masovno prepisujemo i dogovaramo se. Neki, kao npr. ja, kupili su knjige samo da imaju iz čega prepisivati.  Romana je danas razgovarala sa svojim bivšim. Nisu se pomirili, a ona mu je navodno rekla da odustaje od njega, što je njemu teško palo jer ju navodno voli. Voli i ona njega ali ne želi biti s njim jer nema povjerenja u nju. Razumijem ju u potpunosti. I opet smo danas šetkarale. Znam da ga želi vidjeti, a meni to dobro dođe da se maknem iz učionice.  Što da još kažem. Pržila sam frendu Alenu neke CD-e. Potrudila sam se da sve lijepo smiksam tako ako ne bude zadovoljan, jao si ga njemu. Što se tiče mačka neću ga više gnjavit kupanjem. Jadan, stara kaže da je sav uplašen i pitala me znam li možda od čega. Ja joj rekoh da pojma nemam pa je ona ostala zamišljena razmišljajući je li mu ona što napravila. Frki je skoro rođendan. Baš se veselim. Rekao mi je da će pozvati i frenda kojeg ja dugo nisam vidjela, tako da se tome zaista radujem. Tko zna šta će bit... Nego da još nešto kažem. Evo zaklinjem se da NJEGA više nikad neću spominjati u ovom blogu (još samo danas), osim, naravno u ekstremnim situacijama, kojih će nadam se, biti malo. Danas dobijem poruku da nek se sutra negdje pojavim da me vidi i vrati moje CD-e. OK, mislim si ja. Ali bojim se da neću moći jer sutra imam nastavu u kompleksu udaljenom od škole tako da baš i ne vjerujem da ću moći. Odgovorih mu da ću se potruditi.  Kao što sam najavila u prvom postu, napravila sam kompilaciju ljubavnih pjesama. Premda više ne cmizdrim, dobro dođe da mi vrate nadu u novu ljubav.  E, ja zaboravih. Svaka pohvala FRKI i DENIJU! Moja dva najbolja frenda i savjetnika pomogla su mi da prebrodim teško razdoblje i vratili su me u život. Hvala Vam od srca (ili od onog što je od njega ostalo)! Stoga, drage moje cure, nađite si i vi ovako dobre frendove i sve će vam bit lakše, vjerujte!  U 4. mjesecu trebamo ići na maturalac svi treći razredi. Išlo bi se u Prag na 5 dana. Iz mojeg razreda ih ide 6 (a ima nas 26). Meni se ne da ići jer nitko iz mog društva ne ide, pa što ću onda. I uostalom ide i ON, pa mi se još manje da ići. Radije ću polagat vozački, pa mogu sama ić kud poželim (dobro, može još netko samnom). Inače sam brineta, ali odlučih se pretvorit u plavušu. Mislim da će mi lijepo pristajati uz svjetlu put i plave oči. Danas sam to rekla nekim curama, a one su rekle da će baš bit dobro. Planiram to napraviti pred Novu godinu, a ako mi puhne, možda i prije. Našla sam pjesmu koja fantastično i u «dlaku» opisuje moju sadašnju situaciju. To je «My happy ending» Avril Lavigne (imate ju na rubnici). Danas sam ju dosta slušala. A prekrasna je i «Hold me now» Johnny Logana. Nju ću vam sutra stavit na rubnicu. I tako. Predala sam «zaostalu» lektiru danas. Što me sutra čeka? Moram napisati seminar iz matematike i malo ponoviti Hrvatski, možda će pitat prekosutra. To je što se škole tiče. Svakako ću slušati mjuzu i čitati Da Vincija!  Tell me lies, slap me on the face, just... Improvise, do something really clever, That'll make me hate your name forever |
ponedjeljak, 27.11.2006.
Prođe ovaj dan
I tako ja krenem danas u školu sva u strahu od ispitivanja ili ne daj bože, nekog nenajavljanog testa. I shvatila sam što sam zaboravila napraviti: napisati lektiru! Još jedna jedinica! Božanstveno! U ovih nekoliko mjeseci škole sam dobila jedinica koliko nisam tijekom 10 godina školovanja (od 1. osnovne do 2. srednje), sveukupno imam 4 topčine koji samo čekaju da ih moja stara vidi. Zapravo, neke je već vidjela. Dobila sam jezikove juhe da prehranim cijelu zemaljsku kuglu time, naravno kad bi se to moglo.
 Frendica Maja je nakon škole došla k meni. Baš smo se lijepo popričale tj. uglavnom sam ja pričala a ona je davala komentare. A jesam blesava! E moram prepričati događaj dana. Treći sat imamo matematiku i moja se pametna sestrična Ana, s kojom idem zajedno u razred, sjeti da bi mogle ona, Dolores, Neda, Romana i ja na kavicu u obližnji kafić. Profa nas je pustila i mi odošmo. Pile smo kavice i pričale o svemu pomalo, a kakve bi mi bile ženske da malo i ne potračamo! Kad eto, zvoni za veliki odmor i kafić se napuni dok bi reko KEKS. A došao je i ON, u pratnji zajedničkog nam druga Vladimira (Pecana, Krmka, kako hoćete). Baš kad je ušao svira pjesma «Kralj izgubljenih stvari» Saše Matića. Moram priznati da mi nije bilo svejedno. Tako ja sjedim sa curama tamo u separeu, on me vidi niti me ne pozdravi, i to mi je neko prijateljstvo. Ode za šank i okrene mi leđa. Lijepo. Maja i ja smo pratile Romanu na autobus i opet sam ga srela. Ništa. Dobro. Popodne sam napisala lektiru, to mi je oduzelo svo vrijeme. Prala sam kosu i ajd idem ja okupatti svog mačka. Tutnem ja njega u kadu, uključim tuš a on zbriše, ja za njim. Lovih ga tako po cijelom stanu dok mije pobjegao iza peći gdje ga nisam mogla dohvatiti. OK, odem ja nazad u kupatilo, i čim sam zatvorila vrata, čujem njega, trči. Opet ja van, opet njega u kadu, opet on zbriše, opet ja njega lovih, opet se sakrije, opet niš. Dobro, obavit ću to drugi dan. Sad se skriva od mene i ulizuje se staroj. Moj najbolji frend Frka i ja danas smo opet lijepo razgovarali i o mojim i njegovim problemima tako da mi je odmah lakše znajući da i drugi imaju problema a ne samo ja.  Sad da budem potpuno iskrena: Nakon svega što mi se dogodilo s NJIM još nešto osjećam prema njemu, premda je sad to slabijeg inteziteta nego prije. Zapravo, mislim da ga još mogu voljeti, ai mogu mu biti i prijateljica. Premda manje mislim o NJEMU, ipak postoji još onaj osjećaj da srce zatreperi kad ga oči vide. Al kad ON to ne zna cijeniti, dobro, s tim se moram pomiriti i idem dalje. Zato se nevracaj tisinu mi nekvari Pusti da budem kralj Kralj izgubljenih stvari |
nedjelja, 26.11.2006.
Tuga dolazi kasnije
Odličan dan! Ujutro, starci su zvali majstora da postavi novu satelitsku antenu. Super, rekoh sama sebi ali opet sve pošlo krivu. Naime kad su ju montirali (majstor i moj stari), niš nije radilo. Ispada da «glava» antene ne valja i da, naravno, treba kupit novu. Stara je pošizila, a ja sam se smijala ko luda (naravno, u sebi). Baš volim kad šizi. He he.
Sutra škola. Strah me je, iskreno. «Prstom nisam pomakla» po tom pitanju. Jao si ga meni! Al veseli me to što ću nekako provesti dopodne,a ne dosađujući se kao prijašnje dane, premda mi ne bi smetalo kad bi to potrajalo! Jako sam malo na NJEGA mislila danas što je odlično! Popodne smo bili kod mog djeda na selu. Dok je stara pospremala kuću, ja sam se malo prošetala po njivama. Šetajući tako, iza nekog grmlja ugledala sam nešto što mi je ličilo na neku babu u crnom, pa me uhvatio strah i vratila sam se nazad. Kasnije sam opet išla, ali ničeg nije bilo. Čudno. Pratio me i moj (tj. djedov) mačak Manuel. On je kao pas, stalno prati jednog od ukučana. Krenula sam prema željezničkoj postaji (koja je dosta udaljena), a on je išao zamnom, pa sam odustala. Bojala sam se da netko ne pomisli da sam luda. Stoga sam se odlučila za kratku šetnju selom, naravno, zajedno s njim. Budući da je debeo, brzo se umorio pa sam ga zadnji dio šetnje morala nositi. Jadnik se umorio. Snimam «Policijsku akademiju 2.» To je film moga djetinjstva. Sjećam se kad smo stari i ja to prije gledali. Tada ja niš nisam kužila, al mi je sad super kad znam kad će se otprilike nešto dogoditi. Lijepo! jednom kad mi sretnemo se u vrevi grada ako ti ime izgovorim i ne zadrhtim tada i ako se ti osmjehneš mi kao nekada možda ti priznam koliko sam te voljela |
subota, 25.11.2006.
Luda sam za tobom...
Sanjala sam ga noćas! Heh, kakav je to bio san. Grlio je neku curu, koju znam samo iz viđenja, a bila je bivša djevojka dečka moje frendice Nede. Kako bizarno!
Fu*** off, u ponedjeljak škola! Ajme sutra me čeka naporan dan. Moram toliko toga napisati i naučiti. Sad pak vele, da ćemo to morati i odraditi. Glupost, sad mi jadni učenici moramo ispaštati i umjesto da se subotom odmaram morat ću ić u školu i čim se vratim, spremat za izlazak. Koma! Ipak, jedva čekam poned. da moja Romanica i ja opet idemo šetkarat uokolo! Večeras ne izlazim. Iako poznanik ima oproštajku jer ide u vojsku, ne hvala. Iako dolazi jako sladak dečko iz Italije (Vanja) kojeg nisam vidjela 100 godina, ne hvala. Ne da mi se. Ipak danas mi je tjedan dana što sam single, pa bih radije bila sama. Starci su mi otišli u Karlovac, i uostalom, da želim izaći van ne mogu jer nemaju ključa, pa ne bi mogli ući u kuću Od musake nije bilo niš, staroj se nije dalo radit. Napravila je neki prženi grah, bilo je dobro, ali za moj ukus, malo presuho.  Danas se osjećam najbolje. Nisam plakala, i malo sam mislila na NJEGA. Mislim da je proces preboljevanja pri samom kraju. Ne znam kad ću opet imat dečka jer se jako teško zaljubim i jaako sam izbirljiva, a i nisam tip cure koja bi sa nekim bila «samo za jednu noć». No dobro, valjda će opet biti sve OK, ali ja više neću bit ista.  Dan sam provela doma. Stara je ujutro prala zavjese i prozore pa sam joj malo pomogla, bila sam u trgovini (opet sendvič), a ostatak dana sam gledala, telku i čitala knjigu.  I opet: What can I do, to make you mine Falling so hard so fast this time What did I say, what did you do? How did I fall in love with you |
petak, 24.11.2006.
Živim, i bez tebe živim ja...
|
Danas, dobro. Bolje sam volje i ne razmišljam previše o NJEMU.
Uglavnom slušam mjuzu, uređujem ovo malo sranje od bloga ili gledam telku. Stara se ljuti što joj malo ne pomažem, al sada stvarno, još nemam volje i za čim. Dobro mi je došao ovaj štrajk profesora, ne moram svaki dan učiti. Al ipak moram napisati lektiru, napraviti dva seminara iz matematike, naučiti odgovore na 45 pitanja iz poduzetništva (koje by the way nisam napisala), ispraviti komad iz istog tog poduzetništva, odgovarati gospodarstvo i još nešto samo se sad ne mogu sjetiti što. Pa sad, da nisam u situaciji, kakvoj jesam, to bi se lako dalo napraviti ali... Zapravo, jedva čekam da saznam zbog koje me to kučke ostavio. Kako ču ga onda sprdat, zapravo i njega i nju. Baš ih žalim! Moram bit zlobna kad su takve stvari u pitanju! A što ću drugo nego živit, moram, nemam izbora, a prevelika sam kukavica da se ubijem. Nemojte mislit da sam luda ili, ne daj Bože, poremećena, ali to je stvarnost, a ona je okrutna. Da li me nešto veseli? Iskreno NE. Čak niti moje dvije fufaste, čupave mace, me ne čine sretnom kad ih mazim i češljam. A kakva sam osoba prije bila... Vedra, uvijek nasmijana, spremna na zabavu, otkačena, marljiva, puna samopouzdanja... Sad sam prava suprotnost. Što ti sve ljudi mogu napraviti? Stara mi je jednom rekla «Od svakoga očekuj sve.», i moram priznati da je to istina. I osoba kojoj najviše vjeruješ može ti zabiti nož u leđa. Sa svojih 17 pišljivih godina, previše su me puta proboli. Jedino čemu se, možda, radujem je frendov skori rođendan. Ovaj vikend neće doći Lana (moja frendica iz Rijeke), tako da ne znam što ću radit. Kako samo ona mene dobro poznaje: U nedjelju smo se dogovorile naći. Ja sva uplakana došla van sa paketićem papirnatih maramica u ruci. «Što je bilo?» - pitala me zabrinuto. Ja sam samo slegnula ramenima i pogledala u pod. «Nemoj mi reći...» - bila je iznanađena. Pogledala sam ju «...Mario te ostavio?» - sjetno me upitala Potvrdno sam joj kimnula glavom. Kasnije smo bile u parku i slušale mjuzu ( i-pod), a ja sam se rasplakala. No ona kakva je, uspjela me nasmijati. (Lano, ako ovo čitaš, POZDRAV!) Dobro je imati jednu takvu osobu pored sebe. U 8 sati sam već bila u trgovini. Svi koje sam srela su bili mrzovoljni, a možda i nisu pa se to meni samo čini. Kupila sam si sendvič od salame sa povrčem i ementalerom u ogromnom pecivu. Počela sam više jesti. Jučer sam pojela samo jabuku, nekoliko medenjaka i, pazite, samo jednu žlicu juhe! Jednostavno ne mogu niti jesti više. No danas je na redu bio taj sendvič, mandarina, medenjak i pečeno jaje. Nemojte mislit da moja stara ne kuha. Kuha ona «za Bogove», al se meni, kažem, ne da jesti. Danas je skuhala repu sa krumpirom. Dugo nije radila musaku, možda ju nagovorim da sutra to napravimo! Još jednom: Polako se oporavljam. Nadam se da će to što prije bit gotovo. Bar do početka škole (što je ne znam kad jer su nešto rekli da i u pon. štrajkaju), tako da mogu učit.  I kao po običaju neki citat iz pjesme: My shadow's the only one that walks beside me My shallow heart's the only thing that's beating Sometimes I wish someone out there will find me 'Til then I walk alone |
četvrtak, 23.11.2006.
E da mi je nekoga ko tebe voljeti...
|
Teško mi je i dalje, ali bolje nego jučer, to sigurno. Jutro je bilo teško, al kao što već prije napisah, pojavilo se Sunce i ja sam odmah bolje volje. Upalila sam karaoke i malo pjevala, a i muzika je počela svirati. Jučer navečer mi je bilo teško i plakala sam. Svaki puta kad se oglasi mob srce mi zatreperi misleći da se ON javlja, ali to, naravno, bude netko drugi.
Počela sam se, mislim, vračati u normalu. Ali do kad će to trajati? Bojim se da ću sutra, ili čak poslije, opet pasti u depru.  Bacila sam se na čitanje Da Vincijeva koda, knjiga je zanimljiva, ali nije ništa posebnija od drugih knjiga koje sam pročitala. Prije podne sam pomogla staroj oko ručka,a onda sam se prihvatila šminkanja. Istina, volim se šminkati i dotjerati, ali nikako ne mogu staviti olovku za oči, pa sam to po tko zna koji put, opet željela pokušati. I tako, uzmem ja olovku, znam kako treba i što treba, (ali mi se ruke jednostavno tresu) i stanem pred ogledalo. Polako povlačih tanku liniju na donjem kapku, i sve ispadne super, ali ja bih da se bolje vidi, pa idem još jednom. Tako povlačim polako kad mi stara nešto vikne. Ja sam se prepala i ruka mi je «skrenula s puta» i sva sam se zašarala. Stara je crkavala od smijeha, ali meni nije bilo do smijeha (pogodite zašto), pa sam si to otišla oprat. Na jedvite jade sam to isprala. Nikad više olovku za oči u ruke! Strah me škole u ponedjeljak. Bojim se da će nešto usmeno pitat, a ja ništa nisam učila, ništa, a i ne mogu (opet pogodite zašto). Noćas sam sanjala zube. Stara mi je rekla da to nije dobro, al ja pogledah u sanjaricu, a tamo piše SMRT! Ne piše čija, koje sam sreće, možda i moja. Pomalo mi i fali škola i to samo zbog moje frendice Romane. Ona i ja se tako lijepo izjadamo jedna drugoj i šećemo uokolo pod odmorima. Ona je imala dečka u istom razredu kao i ja, pa smo stalno šetale samo da ih vidimo. Sad smo obje same, ali to šetanje nam je prešlo u naviku. U subotu sam planirala izić vanka, ali sve mi se manje čini da ću to i ostvariti. Jednostavno mi se ne da. Još uvijek sam ogorčena i ne sjećam se kad sam se zadnji put pošteno nasmijala. Zapravo, sjećam se: Bilo je pred 3 tjedna kad je već spomenuta Romana «udvarala» nekim cigićima u zelenom Tamiću, podbočivši se na kantu za smeće.  Baš me zanima u koga se to ON zaljubio!! Hm, hm, ne znam, ništa ne znam, ali... Ako je volit bija grih, ja svoju kaznu sam platija... |
Jutro je..
|
Danas, nešto bolje, tj. jutros. Probudila sam se u pola 7 i nije mi se dalo palit telku nego sam ležala u mraku i razmišljala. Opet su mi došle suze na oči, ali je pala samo jedna. Teško mi je i dalje, ali jučer je bilo teže. Zasjalo je Sunce, a i ja sam odmah veselija. Plesala sam jutros uz taktove Novih fosila "Ja sam za ples." Nekako mi je bolje. Toliko za sad, nadam se da će to potrajati cijeli dan.
|
srijeda, 22.11.2006.
KAD JEDNOM LJUBAV UBIJEŠ...
|
Zamislite se u situaciji: Poznajete jednu osobu cijeli svoj život. Sa tom osobom idete u vrtić, osnovnu i srednju školu I zaljubite se u nju. Ta osoba je jako sramežljiva, pa stoga vi učinite prvi korak i pitate ju hoće li biti s vama. Ona potvrdno odgovori i povedete zajedno 4 prekrasna mjeseca. Govorim u prošlom vremenu zato što je to sada gotovo. Toj ste osobi dali sve najbolje od sebe i iskreno ju zavoljeli, a kad ste joj to i rekli, ona vas nogira sa objašnjenjem da joj se ne sviđate. E pa to se meni dogodilo pred 4 dana, tj. u subotu 18.11.
Zovem se Sanja, a ta osoba je Mario. I što sad da radim? Dođe mi jednostavno da se ubijem, vlastiti me roditelji ne poznaju. Od vedre i nasmijane osobe postala sam ogorčena poput nekakve stare babe. Eto što ljubav može napraviti! Ponekad, zapravo ne ponekad, stalno se pitam zašto je onda i bio samnom ako mu se nimalo ne sviđam? Više ništa ne znam. Danas mu pošaljem poruku hoće li ipak biti nešto od nas, a on mi odgovori da mu se sve više ćini da neće i pita hoćemo li ostati prijatelji. Mislim... OK, bolje išta nego ništa, ali kako ću ja to izdržati....? Krećemo se u istom društvu, idemo u istu školu.... Katastrofa! Jedino što želim jest da što prije sve zaboravim i da se više NIKAD ne zaljubim. A kad se samo sjetim kako sam bila sretna znajući da postoji NETKO u mom ionako šugavom životu! Moji prijatelji, e da oni, tješe me, a što im drugo preostaje, premda sam im jako zahvalna, ali mi to nije dovoljno. Stalno plačem bez suza, povukla sam se u sebe, jednostavno ne znam što ću sa samom sobom. Škola! Pišem važne ispite iz struke (ekonomija) ovaj tjedan, ali KAKO DA UČIM! Kako da se koncentriram prokletih sat vremena da nešto naučim? Staroj sam rekla što se zbiva, ali da bi ona mene utješila, neeeee... Samo mi drži prodike i gunđa, a to mi ne treba, stoga odem u sobu tražeći mir. Prije sam stalno slušala muziku, sad NIŠTA ne svira. Samo želim samoću i želim se utopiti u tuzi. Kiša pada već 3 dana (frendica mi kaže da to nebo plače za nama), a nikako Sunca da mi malo podigne razpoloženje, kiša me baca u depresiju. Jednostavno se osjećam prazno, neželjeno i tužno i zaboravih reći, izdano. Stalno slušam od Luke Nižetića pjesmu Odsanjaj, i to je jedino što ponekad upalim da svira, ali ni to ne traje dugo jer mi je odmah teško i plačem, pa ugasim. Još jednom kažem, nemojte se nikad zaljubiti, a ako se zaljubite, ne govorite to nikome, a najmanje osobi prema kojoj to osjećate, znam, stekla sam to iskustvo. Jednom sam bila zaljubljena ali nisam bila s tim dečkom, preboljela sam ga, tako znam da će i ovo sad proći, ali kad? Odsanjaj refren: Tiho šapćem ti samo par rijeći kroz strah, samo tvoje su, tebi ih moram reći. Te hladne oči tame, tvoj pogled me prati, one traže moj lik dok kidaju se sati. Tiho šapćem ti samo par rijeći kroz strah, tebi ih moram reći! Evo sad upalih mjuzu, onak, random, i dođe mi na pjesmu ONA ONA, i opet, pogodite što.... Suze. Napravit ću kompilaciju ljubavnih pjesama, pa da samo to slušam i plačem, baš dobro al.... Što ja Bogu skrivih?! |
