nedjelja, 26.11.2006.
Tuga dolazi kasnije
Odličan dan! Ujutro, starci su zvali majstora da postavi novu satelitsku antenu. Super, rekoh sama sebi ali opet sve pošlo krivu. Naime kad su ju montirali (majstor i moj stari), niš nije radilo. Ispada da «glava» antene ne valja i da, naravno, treba kupit novu. Stara je pošizila, a ja sam se smijala ko luda (naravno, u sebi). Baš volim kad šizi. He he.
 Sutra škola. Strah me je, iskreno. «Prstom nisam pomakla» po tom pitanju. Jao si ga meni! Al veseli me to što ću nekako provesti dopodne,a ne dosađujući se kao prijašnje dane, premda mi ne bi smetalo kad bi to potrajalo!  Jako sam malo na NJEGA mislila danas što je odlično!  Popodne smo bili kod mog djeda na selu. Dok je stara pospremala kuću, ja sam se malo prošetala po njivama. Šetajući tako, iza nekog grmlja ugledala sam nešto što mi je ličilo na neku babu u crnom, pa me uhvatio strah i vratila sam se nazad. Kasnije sam opet išla, ali ničeg nije bilo. Čudno. Pratio me i moj (tj. djedov) mačak Manuel. On je kao pas, stalno prati jednog od ukučana. Krenula sam prema željezničkoj postaji (koja je dosta udaljena), a on je išao zamnom, pa sam odustala. Bojala sam se da netko ne pomisli da sam luda. Stoga sam se odlučila za kratku šetnju selom, naravno, zajedno s njim. Budući da je debeo, brzo se umorio pa sam ga zadnji dio šetnje morala nositi. Jadnik se umorio.  Snimam «Policijsku akademiju 2.» To je film moga djetinjstva. Sjećam se kad smo stari i ja to prije gledali. Tada ja niš nisam kužila, al mi je sad super kad znam kad će se otprilike nešto dogoditi. Lijepo! jednom kad mi sretnemo se u vrevi grada ako ti ime izgovorim i ne zadrhtim tada i ako se ti osmjehneš mi kao nekada možda ti priznam koliko sam te voljela |
