:: loš blog ::

Ulazim u neku socijalnu, menza stile blagovaonicu prepunu ljudi koje poznam. Skontam da je u pitanju maturalna zabava od generacije ispod nas u srednjoj školi. Ja sva ljude poznam, ali, čini se, da nitko ne pozna mene. Užasno sam gladna, sjedim za stolom i gledam si u ruke koje su kosturski tanke. Gubim živce i odem do dugačkog reda na šanku da bi rakla da mi spreme hranu za van. U redu sretnem Daca, čovjeka koji nema nikakve veze sa cjelom situacijom, ali on me, čini se, jedini poznaje. Započnemo razgovor, ali odjednom mu se faca počne groteskno izobličavati i u tom trenutku ja dođem na red. Točno se sjećam konobarice... zategnuta, smeđa kosa u repu, tamnoplava haljina i pregača s volančićem, nekog ispijenog sivkastog lica i velikih kravljih očiju, znoj joj kapa s čela. Zamolim ju da mi spremi hranu za van i ona me pita "Koliko ima godina?", nisam imala pojma o čemu prića, ali sam kao iz topa rekla "osam" i pored mene se stvorilo osmogodišnje djete koje me držalo za suknju. Konobarica mi reče da trebam čekati 45 minuta i ja izađem van zapaliti cigaru. Tamo sretnem Sarmu i Sajča. Super, skužim da me prepoznaju i da imaju isti bad. Idemo đir. Hodamo po tom nekom mom imaginarnom gradu koji uvijek sanjam u raznoraznim verzijama. Kraj nekog parkića uočimo pandure i Sajčo počne trčati po parkiću i ja zabrijem da on bježi od pandura i da će nas izdati (btw, ono djete je netragom nestalo) jer kod sebe imamo trave. U tom trenu on počne izvoditi one svoje parkur akrobacije i panduri (jedan u civilu, jedan u pandurskom odjelcu) stanu pored nas i razvijemo neku zajebanicja konverzaciju s njima, završimo u parkiću na klupici, pandur obučen u pandura (extremno zgodan, šmekamo se pogledima on i ja) smota kanu shita i pušimo ju i zajebavamo se. Smotam i ja kanu, i krane u đir kad odjednom iz nekih vrata iza klupice izleti grupa ljudi i među nijima lik s gunom prijeti da će nas sve pobiti i puca uokolo, krv me svu poprska i skužim da sam obućena u neku svjetloplavu haljinicu na laptirića koju sam obožavala kad sam imala cca 4 godine. Paranoja, Sarma, Sajčo i ja ćučimo iza nekog grma i nemožemo bilivit šta nam se dešava...

Koji čudan san.