Bajka.. (mozda)
Jutro - radjanje.
Jednog dana, u nekom mestu, koje cemo ovom prilikom nazvati Dusa, rodio se jedan mali ideal. Roditelji resise da ga nazovu Ljubav.
Ljubav je imala srecno detinjstvo. Rasla je uz osobe koje su je volele, nasla dobre drugarice Veru i Nadu. Volela je da juri po Dusi, da ponekad zaviri u onaj veliki dvorac na ostrvu, koga su nazivali Srce. Njoj je to ime bilo nekako smesno jer je srce uvek zamisljala kao nsto okruglo, crveno, a zamak Srce bas i nije licio na to. Koliko se samo malena Ljubav radovala kada joj je Nada pricala o prelepom cvecu, drugim idealima, osmesima.. Jedva je cekala da odraste i uputi se u taj idealni svet pun miomirisa i boja.. Mogla je svojim roditeljima Sreci i Razumu satima pricati sta cta ce uraditi, sta ce postati.. Sve je smislila do poslednje sitnice.. Pa, uvek je tako. Detinjstvo nam prodje u stvaranju planova za zivot u bezbriznom svetu, ali..
Dan - zivot
I tako je prolazilo vreme. Ljubav je rasla i razvijala se. Postala je svesna da ce najzad izaci iz kolevke i predivnog sveta u kome je zivela. I radovala se zbog toga. Ali, cim je provirila van omotaca Duse, umesto vruceg vetra koji je ocekivala, na licu je osetila ledeni vetar. Obuzela ju je jeza.. Pozelela je da se vrati, ali, avaj, vec su se zatvorila vrata iza kojih je ostala sigurnost. Ostala je sama na vetru.. Ono Sunce o kome joj je Vera pricala skrivalo se iza oblaka.. Pogledala je oko sebe i nije videla Osmeh vec Grimasu, nije videla Srecu, vec Bol.. videla je Strah, gledala ga u lice.. Cula je jauke, bila u mraku.. "Samo pomracenje Sunca", pomisli. "Da, samo je to. Ne zelim, NE SMEM da budem slaba! Znam sta cu mi govorili, znam da sam mislila da cu ovde videti samo lepote.. ali moram da prihvatim da, bar za sada, idealno ne postoji. Ali, necu da posustanem! Malo pre su mi noge otkazale poslusnost, htela sam da potrcim ili bar padnem.. ali gde? Opet bih se vratila na mesto odakle sam pobegla. Ipak je sve to jedan zacarani krug? Zato sam resila, sada, kada gledam ovaj oblak nesrece na nebu, da ucinim sve da ga sklonim, da ga razbijem. Ako Sunce ne moze samo ja cu mu pomoci.
Jednom mi je moj otac, Razum, rekao: "Napravi kolace zivota. Pocni sa sirovom realnoscu, koristi dosta optimizma, pozajmi nesto od Vere i Nade, zacini svetloscu i ukrasi poljupcima. Mozda neces postati vrhunska domacica, ali ces, definitivno, postati najjaci ideal."
Ja cenim sebe! Verujem u sebe! Nece me slomiti, ma koliko se trudili! Uspecu da ostvarim svoj cilj i cilj svih ideala pre mene: da postanem STVARNOST!"
I tada je mali ideal Ljubav postao veliki, ogroman.. Jak i stabilan.
Noc
.. ne, nema noci. To je previse dug i veliki pojam. Smrt.. ne, nema ni toga. Postoji samo san i pomracenje, koje ne traje dugo.
Ljubav zivi i radi uspesno. Nasla je nove prijatelje. Cak joj se jednom prilikom ucinilo da je videla svog dvojnika.. Mozda je to bio sam privid.. Ali ona zna ono najbitnije: da se ne treba nikada predati. Da treba ici napred, nasuprot olujama i mraku, da treba koracati hrabro i svima deliti kolacice zivota!
*napisano pre 5 godina kao obavezna tema na nekom casu srpskog jezika.. Sad verovatno ne bi izgledala ovako.. i trebalo bi uraditi neke dorade, ali, iskreno, ja ne volim da ispravljam stvari koje sam napisala (mozda zato sto se mahom ne secam trenutka kada sam to pisala pa, da ne pise negde moje ime, nisam sigurna ni da bih prepoznala svoje radove).
S. me je podsetila svojom poezijom na ovo "delo", a sigurna sam da ce se Nepopravljiv optimista slatko nasmejati kada procita.. Hvala vam, prijatelji, sto ste ovde..
