Brojevi
I
probudjen dan,
zaboravljen san,
daleki osmeh
i muk
II
polu mesec,
nijedna zvezda,
nadahnjujuc deciji smeh
i praza klupa
III
spremljena salata,
golicajuci zacin,
nepresusne potrebe
i jedan tanjir
IV
mekano krzno,
umilan zvuk,
pogled u prazno
i vrucina
V
suv peskir,
mokra koza,
miris svezine
i nema ogledala
VI
suve ugrizene usne,
dugi prsti,
crveni obrazi
i bez vetra
VII
izguzvana posteljina,
barsunasto beli jastuci,
jutarnje sunce
i okret na drugu stranu
...
Deseo
Silencio
Koliko dugo
ostaju oziljci
od
neisplakanih suza?
Mrve
Mozda se ipak
i usudim
da ti jednog dana kazem previse (ili sve).
Pustim vino sa usana da potece
i krvavo crevenu haljinu
obucem za izlazak.
Do tad cu pricati sa jastukom.
Ti ne spavas na njemu.
Pesme Tuge
Tuga
Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti
Bol
Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene
Strah
Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo
Ljubav
Opisana u Bolu, Tugi i Strahu
Angel Kalinovik
Opet je tiho..
"Usamljenost. To vam je onaj osećaj kad sedeći do nepoznatog mladića u autobusu neprestano ponavljate u sebi: "Molim te, molim te, nemoj sići na stanici pre moje!"
autor nepoznat
Suvise retko se vozim autobusom...
Tonemo
Osecam kako klizis iz mojih ruku
suvise brzo.
Nemam nista cime mogu
da te zadrzim.
I nocas sam sama
i opet me boli.
Ne znam sta da radim
sem da placem.
Tisina je prazna...
Moja dusa..
Moja je dusa jesenji oblak,
Oblak rastrgan,
Kao krpa. Bacen na nebo.
Ja volim oblake, u jesen.
Lice mi je, mrko, suncem spaljeno.
Moje oci u oblake gledaju.
A misao?
Misao je upravljena k tebi.
Dragutin Tadijanovic
Hod
Drukčiji sam od ostalih i to je moj muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u plač od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plač, iako imam potrebu za njime. Neugašivu želju da potečem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajući na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu čiste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronađu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Ali tragam! Moje reči, ma kako haotične i izgubljne se činile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronađu pravu dušu (moju, tvoju, nekog trećeg..). Plivaju okeanom snova, rekama dodira.. Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako naučiti reči snalaženju u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja.. Možeš ih naučiti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino sto postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri.. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoć ne smeš svima pokazati. To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koračaju. A gaziti nije lepo. Čak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete učiniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osećaj. Reći da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i sreću. A svi mi težimo ka toj nekoj sreći. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suviše čestim čini.. Napravimo dar-mar tamo. Slučajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, čak iako ga one ignorišu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonačnost. Može on sve, samo mu daj priliku i omogući da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremičkih figura. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Dokuči nedokučivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuća. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mračne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leći sa saznanjem da ćeš sutra odplesati jedan novi dan(život) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juče bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi.. Ja sam junak svog dana.
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, budućnost te čeka. Tvoje je samo da li ćeš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gunđati sebi u bradu.. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Biću velika! Velika devojčica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejaću se. Svima. Svemu. SEBI. Od sreće.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice.
Ali, to je samo limit...
*korišćeni delovi pesama Miroslava Antića
Recite kako vam se dopada..
Mi nismo sami..
Koliko puta si ljubila stranca
I bila kao ptica kraj covjeka
Koji ne leti do tvojih visina
I nezna tajnu skrivenu u tebi
Ti si u tijelu punom zelja
Sa usnama zeljnim iznenadjenja
Al' nikog nema tko je tvoj
I ova se zemlja ne zove dom
.....
Ne znam kad i ne znam gdje
Ici cemo istom stranom ulice
Vjeruj mi duso srest cemo se
U svijetu tajni mi nismo sami
Kad te pronađem..
Kad samoća nadvlada moje biće,
tuga nađe put do srca
i suze neprijatno vlaže obraze,
ti si glas i osmeh kome se vraćam,
moj nežni kutak svemira...
Ne volim noć...
Ništa lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se na smrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...
Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutaću ili ću opsovati...
Besame mucho
Bésame, bésame mucho,
Como si fuera esta noche la última vez.
Besame, besame mucho,
Que tengo miedo perderte,
Perderte otra vez.
Quiero tenerte muy
Cerca, mirarme en tus
Ojos, verte junto a mí,
Piensa que tal vez
Mańana yo ya estaré
Lejos, muy lejos de ti.
Bésame, bésame mucho,
Como si fuera esta noche la última vez.
Bésame mucho,
Que tengo miedo perderte,
Perderte después.
Kiss me, Kiss me a lot,
As if tonight was the last time.
Kiss me, kiss me a lot,
Because I fear to lose you,
To lose you again.
I want to have you very close
To see myself in your eyes,
To see you next to me,
Think that perhaps tomorrow
I already will be far,
very far from you.
Kiss me, Kiss me a lot,
As if tonight was the last time.
Kiss me, a lot,
because I fear to lose you,
To lose you later.
