la vida termina

Oh, kad citam postove od ovih zadnjih po godine, prevrce mi se stomak. Stidim se sebe i svega sto sam bila, i sve sto sam zeljela i sto sam cinila. Koliko sam se udaljila pa vratila. I na kraju svega toga, opet sam na istom mjestu. Danasnji dan, proveden u pidzami, uz slatkise i TV. Mislim o svemu sto bih trebala uraditi ali nista od toga ne radim. Sve mi je tesko. Bole me noge i prsti, i glava. Sad ne mislim o drugima, daleko su te misli, i taj bjeg. Ne znam da li ce se vratiti, ne znam sta mi treba da odrastem. Boli me kad se lose stvari desavaju dobrim ljudima, koje volim, cak me i vise boli kad se dobro desava losim ljudima, koje volim... A ja sam tu negdje, i jedno i drugo.

Bilo je divno vjencanje mog druga Adnana. Drzala sam im divan govor. Rasplakali su me kad su izasli onako kao iz bajke na podijum, prosto nestvarni. Bilo je divno.

Snjeg je pokrio sve, nisam odolila, morala sam napraviti andjela u snjegu. Nova godina, boze kako je pocela! Ja u haljini koju sam jedva platila, polivena vodkom i redbullom, na koljenima, grleci wc-solju. Haha, moram se smijati tome. Koliko sam investirala u to vece, ne znam zasto, valjda iz neke simbolike, 2010-a nes ti! I tako se probudila sledece jutro, bez kinte, samoironicna ali previse mamurna da mi se uopste da kajati za ista. A htjela sam da sve bude drugacije te 2010-e godine, kao da ce dobra vila mahnuti magicnim stapicem, i ja cu biti druga, laksa, leprsavija. Haha. Bas sam djete. I tako krenu ta 2010-a, sve je moglo biti samo bolje od trenutka nad wc-soljom, jesam rekla da je bilo u muskom wc-u. Haha. Obecah sebi da necu vise nista kupiti novo, odnesoh haljinu na hemijsko, ali vraga, nece je moci ocistiti do sledece sedmice. A moram na vjencanje u subotu. Nista, ipak moram kupiti novu haljinu, nadjoh neku plavu u H&M-u, bas fina i jeftina, i gle cuda, kako mi se popravi raspolozenje. E sta malo shoppinga u po krize znaci. Kao neko inacenje, mislim da je upravo to, inatim se krizi i zdravom razumu i toj 2010-oj koja nije nista bolja od 2009-e.