la vida termina

Oh, kad citam postove od ovih zadnjih po godine, prevrce mi se stomak. Stidim se sebe i svega sto sam bila, i sve sto sam zeljela i sto sam cinila. Koliko sam se udaljila pa vratila. I na kraju svega toga, opet sam na istom mjestu. Danasnji dan, proveden u pidzami, uz slatkise i TV. Mislim o svemu sto bih trebala uraditi ali nista od toga ne radim. Sve mi je tesko. Bole me noge i prsti, i glava. Sad ne mislim o drugima, daleko su te misli, i taj bjeg. Ne znam da li ce se vratiti, ne znam sta mi treba da odrastem. Boli me kad se lose stvari desavaju dobrim ljudima, koje volim, cak me i vise boli kad se dobro desava losim ljudima, koje volim... A ja sam tu negdje, i jedno i drugo.

Bilo je divno vjencanje mog druga Adnana. Drzala sam im divan govor. Rasplakali su me kad su izasli onako kao iz bajke na podijum, prosto nestvarni. Bilo je divno.