Oh, kad citam postove od ovih zadnjih po godine, prevrce mi se stomak. Stidim se sebe i svega sto sam bila, i sve sto sam zeljela i sto sam cinila. Koliko sam se udaljila pa vratila. I na kraju svega toga, opet sam na istom mjestu. Danasnji dan, proveden u pidzami, uz slatkise i TV. Mislim o svemu sto bih trebala uraditi ali nista od toga ne radim. Sve mi je tesko. Bole me noge i prsti, i glava. Sad ne mislim o drugima, daleko su te misli, i taj bjeg. Ne znam da li ce se vratiti, ne znam sta mi treba da odrastem. Boli me kad se lose stvari desavaju dobrim ljudima, koje volim, cak me i vise boli kad se dobro desava losim ljudima, koje volim... A ja sam tu negdje, i jedno i drugo.
Bilo je divno vjencanje mog druga Adnana. Drzala sam im divan govor. Rasplakali su me kad su izasli onako kao iz bajke na podijum, prosto nestvarni. Bilo je divno.
Post je objavljen 11.01.2010. u 20:09 sati.