Sama sam... Mrzim ovo stanje bez rjeci i misli, sama sam i nemam kome biti tiha i naporna. Ne zelim nikog sresti ni vidjeti. Oko mene sve stranci. Mrzim sutrasnji dan i sve sto donosi. Mrzim sve dane od sada do smrti. Zasto samo ne nestanem? Ostavim samo udubljenje u duseku iza sebe. Nista drugo. Pa nek se pitaju svi koje nije ni briga, nek pricaju i nek uzivaju u mom kaosu. Mrzim sve a ponajvise sebe.
On mi kaze da pri samoj pomisli na mene gori od ceznje. Zasto ceznuti za mnom? Ja sam nista, bezvrjedna i prazna vreca. Mozda nisam trebala piti ono vino kraj jezera danas. Nije mi se ni pilo. Mozda se nisam trebala kupati pod zvjezdama nocas. Unistila sam tako divan dozivljaj sa mojom ravnodusnoscu. I jesam se derala i vikala ko drugi ali bila sam prazna. Bas kao vreca.
Mrzim zivot. Taman se naviknes na jednu fazu, dolazi druga. Nikad da se odmoris nego sve samo tece pa ti ili prati tok ili se udavi. A ja cas se davim a cas lebdim iznad povrsine. Mrzim moj nezasiti ego koji kao predator lovi nove zrtve. I sto se vise hrani to me vise muci. Zasto ne mogu samo postojati?
Mrzim sve izazove koje sam sebi stvorila. Ko jebe Paris, Madrid i Lisabon? Ma ko jebe cjeli svjet?
Ah evo ga Miguel dosao kuci. Mozda jedino on razumije kako mi je. Ali necu mu pokucati na vrata jer mi civilizovani ljudi ne znamo traziti pomoc drugog ljudskog bica. Ma kako blizu nam bio. Mi radije sjedimo zakljucani i svojim kockama i pisemo na nasim kockastim kompjuterima. Jer ovo je tabu i ja sam trenutno neuspjeh.
Sranje, moram rano ustati sutra. Ne ustaje mi se. Mozda ne odem skolu. Mozda odjebem i Pariz. Ma odjebacu cjeli svjet iz inata. Iskacem iz sina... Boli me... Ma nije ni vazno. Sutra cu se praviti da nije nista. Samo sitna greska u kompjuteru. Mozda izbrisem ovaj post poslije...
Evo Miguel se smije sam sa sobom. Garant se nadrogiro ponovo. Kako tuzno. Zar je toliko sam?
|