la vida termina

Posao. Ne znam, ponekad mi se cini da me posao stimulise, da me razvija i cini sretnom. Ove sedmice ne. Previse sam leprsava i cini mi se da lebdim iznad svih tih tema za clanke. Tesko mi je naci ono izvorno sto me privuklo novinarstvu. Onaj zar. A ne zelim da mi ovo bude rutina. Da pljujem vec milion puta formulisana recenice po papiru a samo mjenjam imena ljudi i mjesta. Jeste, i to je pisanje ali ne ono iskreno pravo. Znam, moram da se strpim i da ne trazim previse. Pa tek sam pocela. Ali vidim ljude koji su radili ovde 20-30 godina i sve im je rutina. Pa onda ovaj posao nije nista drukciji od mojih ranijih. Mogu onda raditi za kasom i kao robot ponavljati iste recenice. Tu se bar manje moram truditi. Ne zelim karijeru. To sam shvatila. Ne radi se o tome. Zelim osjecati da je svaki dan na poslu moj izbor. Ne neka potreba za sigurnoscu, ne neka potreba za potvrdom i za ostvarivanjem vec davno nevaznih ciljeva.
Moram ici, pocinje sastanak. Ipak je fino sjediti za tim okruglim stolom, gledati ta sva iskusna lica i znati da si dio toga.