|
|
| prosinac, 2006 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
...recimo samo da su ovo neke neodredjene misli jedne
poprilicno konfuzne osobe prenesene ovdje...ne bas nekim redom i pravilom...
...obicna snovima zanesena provincijalka...
Te noci sam joj ocutao najlepse reci koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salasa, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane
svet na bolje promenim.
Ipak, kad vec drzim zezlo cudesno
zavar'o bih trag gromom plamenim
a dotle bih reku skren'o malko udesno
starim drumom kamenim
Pa da kroz moj salas ladje prolaze
i od djerma jos stanu trubiti
da ti bar s basamka gledam obraze
kad ih ne smem ljubiti
Pa da me u sluzbu sam car pri'vati
teget mundir knap, dugmad dukati
da se kad medaljon krenes pokazivati
nemas cime brukati
Pa da i tvoj baba podavije rep
i da drugi list pocne listati
jel'te, gospon-matroz, moze l' ovaj slep
pod vas oraj pristati
Malen je sobicak srce bekrije.
jednu jedinu moze primiti
al' bez brige, sve da santa nebo prekrije
imas di prezimiti
Sad utuli fenjer, sakri sibicu
mesecev cu prah tek da istrunim
da u mraku lovim zlatnu ribicu
da joj zelju ispunim
hm, da...sve je dobro kad se dobro svrsi..to je sve sto mogu reci...
a ovo se, recimo, dobro svrsilo....i opet mi je osmjeh lajt motiv =)
Vec tjedan dana svaku vecer, svako jutro i svaku neispunjenu sekundu u danu vrtim onaj film od pre jedno tjedan dana i ne nalazim odgovor...Jednostavno ga nema, nije ni blizu...nista...
Pokusavam da shvatim gdje sam, i jesam li uopce pogresila?Jesam li ja kriva, i je li uopce vazno ko je sad kriv?
Vjerovatno nije, sjecanje je prazna lupa koja sitne stvari uvelicava..
Ipak, samo retki nadju retke...a ja cini se nisam od tih retkih...I pouzdano osecam da bas On je...
Jednom su sadili lipu
Jednom su sadili lipu
stari Nestorov, gospon Ceda i jos jedan
bio sam nov u tom stripu
komsijin mali kog su pustili da gleda
Stari Nestorov, potpalivsi korov, tad rece mi
ti si mlad
ti ces dospeti za taj hlad
Jednom sam voleo zbilja
mislim na ljubav pravu, sasavu i silnu
vozio hiljadu milja
ko onaj ruzni Francuz u prelepom filmu
vukle me sine pod tocak masine
al' ona me spasila
sve je druge ugasila
Hej, sve to dodje na svoje
odavno pravila znam
samo tuge se broje
hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
jesen je kriva, uvek me rasturi siva
Jednom je prosla kraj mene
sa tipom kog sam znao
tama da se javim
skrila je pogled na vreme
al' sasvim dovoljno za blues
u mojoj glavi
bezvezno zdravo i klimanje glavom
i sve sto vec sleduje
neka, lutko, u redu je
Jednom su palili lisce sa one lipe
dim je leteo do neba
na kom su (nema ih vise) stari Nestorov, gos'n Ceda i jos jedan
Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna sta je hlad
...
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Uzdahnuce, verovatno. Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Bice sama, nadam se. Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina. Tisina. Da. I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se. Uceci se kako cu najbolje voleti nju.
Kada je konacno nadjem.
Svatko ima svoje razloge, i kad razlozi ne postoje..Da, tako kazu? Zasto ja onda ne osjecam da je tako?
Zasto bas JA na kraju ispadnem luzer..?Svaki put kad mi je do necega doista stalo..
Ja nemam srce, imam prozor u ocima, uvek sam daleko od necega...
Evo, ovo je mozda drugi put kada sam doista pomislila da bi ovo moglo biti nesto, nesto stvarno, nesto za sto se vrijedi boriti...I onda nista..po drugi put ja opet gubim...Pokusavam da pronadjem smisao, ali cemu traziti smisao u toliko puno besmisla vezanog za moj zivot...
Uvijek sam imala sve, a uvijek mi je toliko toga falilo..
Da, vjerovatno je stvar u meni, jer JA sam ona KOJA SVE KVARI....Ali zanimljiva je stavr da se to dogadja samo onda kad je meni stalo, onda ispadam luzer..A onda kada mi je svejedno onda je sve tako savrseno, bez greske i samo ja kvarim na kraju sve...
Tako to biva kad se previse sniva..Recimo...
I sve mi se cini da ne postoji nacin da vam objasnim Njega, jedinog pravog... :(
Ja nemam nigdi nikoga al moja prica prosta je...stogod ih manje zavoles, manje ti njih nedostaje...
Da, istina..ali sto u onih milijardu slucajeva kad bas ne bude tako...?Kad nekog zavoles, ili bar to mislis?Trenutno ne mogu s potpunom sigurnoscu da potvrdim sad tek samo pretpostavku ali dogadja se, i nazalost, nikad nisam bivala postedjena pa zasto bi i sad, pogotovo od neceg kao sto je recimo, sasvim slucajno....ljubav?
Sumnjam, ne sigurna sam, nikad ali bas nikad mi se nije dogodilo nesto tako slicno...(Izostavit cemo one banalne djecije ljubavi ili pak ljubavi koje su ti eto vec urodjene...)
Uvijek sam, s velikom sigurnoscu cvrsto smatrala da ce mene, bas mene ta "stvar" zaobici u sirokom luku cim me se uopce pokusa dotaknuti...Da, tako je nesto i bivalo,kako se sjecam....
A sad? Ne, ne znam, nepoznata mi je ova situacija, priznajem...Ponovo kazem, ne cu da tvrdim da je to ljubav...prevelika je to rijec za mene...
A ipak, ne zelim da gledam na to tako tragicno...Mozda ipak ima nesto u onom da su sve prave ljubavi tuzne...Da, vjerujem u to,pomaze nekad...
Takodjer, zelim vjeorvati da nije u meni stvar, ipak ljudi smo, tako razliciti, a opet isti...
Bio je to, i sad je, kraj pocetka..A dalje od pocetka nema, tu se sve zavrsava..
"Veliki datumi, cekani, cifrani kruzicem crvenim, tiho su minuli ko oblak pamucni nad tornjem crkvenim..."
Da, to je uglavnom to..Zivot tako vara, na tren ti pruzi nesto, a onda kao da se predomislja sta s tim, na koju stranu i kome...Ne smatram da sam najbolji kandidat, znam ima ih jos, ali ipak...Osjecam, da, osjecam, to mora biti to...I ja bih mogla biti ta...
Mozda, mozda ipak jos nije kasno, mozda ipak prevagne na moju stranu i konacno bar na neko odredjeno vrijeme i ja osjetim kako je to voljeti zbilja i biti voljen...
Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima...
Ne, bato...
Stigao si čim kreneš...
Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu...
I eto ti...
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...
Dodir Svile, Đ. Balašević
Nekima se čini da su moje pesme sve iste...
Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.
Nismo svi svemu dorasli...
Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama...
Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle...
Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar.
U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli...
Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku treću ja...
Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom...
Muzičari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevača, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajući me od sebe, čim primete da im se primičem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajući upozoravajućim zvonom na štapu svog talenta...
Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege?
Nedavno me je u holu hotela "Maestral" spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlače se po jutarnjim programima...
Ma, ne dolazi u obzir...
Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku...
Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tuđem vozilu...
Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad ću i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je već jednom da mi kaže šta misli o meni...
Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio...
U redu je, rekoh...
Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima...
A iza svojih pesama stojim...
I ne pada mi na pamet da ih branim...
One su tu da brane mene...
Zato i stojim iza njih...
Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina?
Imam ih, na sreću...
I još dvadeset i tri sledeće uz njih...
Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u međuvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodiči napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sačuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodični recept...
Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlači, tek par gostiju je preostalo...
A ja naravno nikad nisam maturirao...
Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konačno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenović, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzičke kulture na temu: Harmonska i formalna analiza pesama Đorđa Balaševića.
Mom Đoletu, umesto maturske slike u izlogu...
Tek toliko... A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča...
Ali šta bi tek bilo da nisam?
Ih, brate...
Ko bi nam bio ravan?
Dodir Svile, Đ. Balašević
