I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Uzdahnuce, verovatno. Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Bice sama, nadam se. Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina. Tisina. Da. I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se. Uceci se kako cu najbolje voleti nju.
Kada je konacno nadjem.