Nije baš da imam neke ambicije opisivati svaki dan tipično dnevnički, nekako, preuobičajeno je i sve to. Al onda, opet, šta više nije uobičajeno? Pa ja sam sasvim oduševljena "uobičajenim" pa ću podijeliti zadnja tri svoja dana s vama... Ako vam se ne čita, nemojte, šta da vam kažem...
Počelo je odlaskom na faks. Odslušala sam predavanje iz visokogradnje, tako pažljivo kao da cijeli život čekam samo da saznam kakve su to konstrukcije krovova... Odradila par razgovora koji su kretali otprilike "ja ne bih ponovo na prvu godinu, imate li možda nekakvu ideju kako da sve stignem?" popila kavu u školskom kvartu... (za neupućene, faks mi je samo par stotina metara udaljen od srednje škole... znači od '99. sam prilično često tamo s omanjim pauzama)
Popodne je bilo rezervirano za jednu predivnu ženu i moju životnu inspiraciju. "Izlazak" je započeo ultrazvukom... i ona divna 3 cm njene bebe :)) eh, lutko, brzo će i onaj dan kad je/ga nećemo više preko sličica gledati, nećeš ni trepnuti, a već će kmečati ;)...šetnjica po gradu, omanji šoping... e sad što se tiče šopinga, vidjela sam divnu majičicu, i još divniju cijenu, i zaključila da sam ja svemoguća, kupila konac za kukičaani dio, još tkanina i imam majicu za daaaaleko manju svotu. Oh da, svemoguća ja... i kava na Rivi. Da se razumijemo, ja nisam splićanka, niti ću se takvom ikad smatrati, dođoška sam ipak... i nisam ovisnica o Rivi, al nakon brojnih odlazaka u Zagreb i nemogućnosti "điravanja" po Ovom gradu, Riva je jedino, moguće, logično, rješenje. Riva i take it easy. Na kraju dana sam se predobro osjećala, valjda nekakav Početak.. jedan od mnogih, al ipak takav.
Onda jedan "radni dan" koji je trebao biti onako, efektivno radni... i bio bi da ja nisam nestrpljiva, pa sam morala početi kukičati već spomenutu majicu... a projekt? ma lako ćemo za projekt, pa predaja je u petak, a tek je četvrtak ujutro... onda jedna proba... svemoguća ja je ponosna i počašćena ukazanim mi povjerenjem jedne djevojke da je šminkam za maturalnu večer. make-up artistica, ou jes, fensi, hahahah :) uspješna proba, bar je meni uspješno izgledalo... danas popodne trebamo ponoviti ono od jučer, a možda bude i bolje tralala. i tako je odmicao četvrtak, a projekt čekao. MORAM naučiti da mi za projekte treba ipak par sati više nego što si ja zamišljam. radila sam do pola dva ujutro. zaspala uuuumorna, jako umorna, i zadovoljna onim što sam napravila.
jutros sam naravno, umalo zakasnila. predavanje nisam baš najbolje zapamtila :( mislim, sjećam se o čemu se govorilo. al bila sam fascinirana profesoricom. i ona je prošli semestar odradila svoje cikluse kemoterapija, a žena mi izgleda energičnije i bolje nego prije, mada je i prije bila jedna od onih koji jednostavno u sve što kažu i naprave unosi maksimum s takvom strašću da je stvarno zapanjujuće... ok, dosta o mojim fascinacijama ljudskim snagama... još sam se malo "muvala" po faksu, predala projekt, dobila novi zadatak, družila se s ljudovima (favorit)...pa čak skoknula i do srednje škole. o da, otišla sam otamo prije tri godine, al to je takva škola da se u nju vraćaš kad god imaš vremena... baš je super taj umjetnički svijet... na povratku kući sam srela Pache koja nikad nema vremena, a kad god je čujem na nekim je kavama :)))))))))), slušaj ti, kokoško jedna... čim se ja malo oporavim ima da upregnemo onu tvoju zelenu beštijicu i odemo negdjeeeee, jasno?
i kad sam se vratila kući, čekala me, jedna i jedina...kuhinja :) zadatak, isprobati wok... jelovnik: piletina s ananasom, a za onaj dio familije koji nije toliko eksperimentativan, piletina s tikvicama. moram li napomenuti da je sve pojedeno? uz zapečeni karfiol/kaul/cvjetaču (izaberi riječ)... (ja se divim sama sebi, samo da znate)... i hvala mami koja je oprala suđe :)) a danas nam je poseban dan. godišnjica, za koju imamo novokomponovani izraz (autor mlađi brat), a glasi: rodišnjica braka... pa baš lijepo od mojih roditelja što su se vjenčali...
eto toliko... nek sam vas malo "udavila" OBIČNIM životom!!!
nekako se baš dobro osjećam i htjela sam to malo podijeliti sa ostatkom svijeta, iako iz priličnog broja slova pršti neviđen egoizam, al to ja tek tako malo... :)

puse, grlovi i pozdravi...

mogu se praviti da mi nije ništa. mogu se smijati tuđim "problemima" onim šlampavim naročito... i mogu pokušati suosjećati s takvim problemima jer znam da im (mu) je trenutno najteže u životu. i najdalje što vidi je par centimetara pred nosom. al neeeeeeeeeeka. meni je supeeeer!

eto da znate da sam gotova s propisanim terapijama, da je divno što je sljedeća zakazana stvar kontrola. i da sad svi ima da mi držite fige da i poslije kontrole bude zakazana samo kontrola...

pa-pa

dakle, dospjela sam na Naslovnicu

ali nisam dospjela zbog nekih specijalnih razloga... osim moje "teške bolesti"... a ja nekako ne volim biti "ona bolesna"... nije mi to baš neka naročita karakterna osobina. i štajaznam... ma nemam ništa komentirati na račun toga, osim da mi je neugodno.

a sutra mi je zadnja infuzija ako bude sreće, ako baš ne bude sreće, onda jos transplantacija. al bit će. pa-pa

Čisto da se ne prepadate... Jer sam imala danas neke "prepadnute dojave". Dakle, živa sam, sve je manje-više ok. Tabletiram se i čekam šta će se dogoditi i slično... Nekako sam malo umorna, pa mi se svakakve misli gnijezde po glavi... (ne crne, naravno) Čisto nekakva sagledavanja nekih "situacija"... blaga razočaranost međuljudskim odnosima. Opet napominjem, ništa strašno, nego eto.. reda radi. Ajme majko, zašto ja uopće ovo pišem?! Treba da se držim bolničkih izvještaja i to je to. Ovako ću zaglibiti skroz. a "ućutaću ili ću opsovati" mi definitivno postaje životno pravilo. pih. ajd laku noć, da ne udavim.

svima vam veliki pozdravi. :*

idem, kao da ne idem, al iiiidem... bla bla

idem van, za kojih sat, dva, možda tri. nije bitno, bitno je da idem!! opet braunila izdržala sva tri dana, ma da napočetku nije izgledala baš tako perspektivno


ok da ne duljim sad... imat ću vremena sljedećih dana.... pa-pa

vrišt vrišt vrišt...
nisam spavala.. točnije, jesam malo jer mi je bilo strašno loše, pa kad spavam onda je malo manje strašno loše... onda je zvonio mobitel. da je bio biloko drugi vjerujem da bi ga ubila telefonskim putem. al ovako... eh...
pa nisam spavala ostatak noći, pa sam povraćala na prazan želudac, a to je tek strašno :)
al doooobro da se ne žalim nije sve toliko strašno, koliko ja imam malo potrebu da se žalim.. zapravo jučer mi nisu dali injekciju protiv mučnine, jer sam alergična na taj uobičajeni lijek, a zamjenski su mi dali kad sam ga tražila. dali bi mi ga i sad al neću. neeeeeećuuuuuuuuuuuu. oću domaaaaa. al samo još par dana, tj u ponedjeljak izlazim... jupijej. bla, zašto još tipkam? samo kenjam... dosadno mi valjda. čekam tri sata. a tek je 7,30... a terapiju moram primit, a braunila ko zna jel još vrijedi.. a blaaaaaaaaa. nadam se da ste vi koji čitate zdravi, dobri i veseli, i da ćete lijepo iskoristiti ovaj sunčan dan :*

EDIT:
za kraj dana moram primjetiti da je uspješniji nego što sam slutila da će biti. nije mi muka, posjete su mnogo ugodno prošle. u toku sam ;) ne izlazim u ponedjeljak.. nego sutra i to poslije terapije, i tako... prilično dobro. e da, braunila vrijedi, i sestra je rekla da misli da će i sutra biti okej, sreća u nesreći. :) i tako... mama stiže sutra, da odradimo još par idiličnih dana kad ne ljutimo jedna drugu i to... najs. laku noć...

skupila sam 7 uboda u dva dana...
prikačena sam na terapiju i eto, čekam :)

ljubim vas sve...

Here wo go again ;)
opet sam u istoj sobi kao zadnji put
jedva su mi krv izvadili, sa žilama sam opet u minusu...il bar nula.
od tri tete u sobi, dvije znam otprije, tako da je domaća atmosfera.
Sutra valjda počinjem s terapijom ZADNJOM terapijom.
o daaa, zadnjom, zadnjom...

i tako. to bi bilo to. tipka za točku me ne voli, pa ću joj sad u inat stalno točkati...................................... hm. ok. samo je treba dobro lupit. a možda bi trebalo izbaciti točku iz upotrebe, naime ona označava kraj, a kome to trebaju krajevi uopće?!?!

vedrana, zaboravi marame, sjeti se pite ;)))))
mah-mah vam iz ZGa!

blaaa, vrišt, vrišt...
rušim si koncepciju bloga kao
oglasne ploče, izbacivanjem
raznoraznih bjesova i
frustracija...
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!
jel čujete kako vičem?
čujete?
super.
bla.

(samo naleti panike, niiišta strašno)

idemo!
ja i mojih 3,1 leukocita.
pa-pa

monotonija je preuzela stvar, zna sistem i stvara dar-mar...
ouu jes...
zapravo je šugav dan? ma, samo je utorak...a ja imam preeeviše vremena..

mijenjala sam mobitel jučer
ok, trudim se ne bit snob koji svako malo mijenja mobitele, al kad mi se pružila prilika da staru Nokiu zamijenim novom, koja ČAK ima IR..i to samo za 1kn, pa naravno da pristajem...

ALI... prije zamjene trebalo je iskopirati imenik na SIM... NE STANE? damn, pa kakvih ja to brojeva imam u imeniku?! a mogu se kladiti da ih maksimalno 10ak koristim i ok, uzmem ja tako "višak" ručno prepisivati mislim, nikad ne znaš kad ti nešto može zatrebati...

poruke... (a vječno muku mučim sa prepunim inbox-om...)
obrišem sve to uredno, one koje su sadržavale neke "bitne" podatke uredno prepišem... kad ono, folder...
što li tu je... 40ak poruka...(zbog OVOG mi inbox prepun? pa što ne kažete...) i sad, bilo bi DIVNO da sam cijeli folder samo obrisala, aaali
ja sam ona maziohistička idiotkinja koja je sve pročitala još par puta, onda svaku posebno obrisala.
(j..ti inteligenciju)

i sad fino zaključim da ću ubuduće čim dobijem Neku Poruku, obrisati je nakon čitanja!!! i to mi se cini kao najbolja odluka u zadnje vrijeme! (iako znam da ću je zaboraviti...amnezija, prokleta amnezija)

Znam da se moja krvna zrnca osjećaju zapostavljena jer nisam par dana ništa napisala o njima... pa se nadam da oni znaju da ja uvijek mislim na njih, i da su mi najvažniji na svijetu (bar ovih dana) i molim ih da se okupe u što većem broju glede i unatoč sutrašnjeg prebrojavanja... hvala.

i blaaaa ne prevaljuje mi se onih tristošezdesetak kilometara... rado bih zaboravila da postoji Taj Grad, al eto, ima tamo tih nekih par lica koje jedva čekam vidjeti, i nekih za koje se uvjeravam (sad...uspješno il bezuspješno, ko bi znao...) da ne želim. srećom, prva grupa je brojnija, daleko brojnija.

Opet je dan nekako.... siv. Kao da ljeto neće nikada doći. Mislim, lako za ljeto, al i proljeće nešto zastajkuje. Ne znam šta mi je danas, al spavanje se čini kao jedini mogući izlaz. Ono, da vrijeme brže prođe...



evo i nešto da gledate...
LINK

Bla, skroz sam umorna... :( nije lako izaći iz kuće nakon ne znam ni ja koliko dana... Al ne mogu ja prošetati kroz grad inkognito pa da se ne znam šta desi... Naletila sam na, ni više ni manje nego Petru... (kolegica s faksa, ponekad se vucara tu po komentarima, hehehe) e da, Petra, moja mama je na tvoj komentar o sistematskom izjavila "Pa šta pretiš bre" al mislim da nisi skužila :))) no dobro...
Kad sam već bila u gradu, tako divno se poklopilo da moja bivša škola ima izložbu, na temu Bauhausa, pa sam i to pogledala.. ah, sjećanja :) i zadnje odredište je bio art-shop, kad je mamica vidjela koliko sam tamo potrošila mislim da je požalila xy puta izrečenu rečenicu "Ti baš divno slikaš, šteta što ne radiš više" al to je izjavljivala u doba dok bi ja boje eventualno četiri puta u godini dohvatila... Još da napomenem, na mojim slikama nema ni "u" od umjetnosti, to je čisti amaterizam, al kome se sviđa...sviđa... meni se sviđaju vaši komentari za prošlu, hvala ;))

kao što se da primijetiti doma sam, znači leukociti mi se nisu smilovali... eto...

:*

ne znam koliko na fotki veličine 200x150 piksela, se uopće može vidjeti slika velika 100x60 cm... al evo, pa gledajte :) ja sam sasvim zadovoljna sobom ;) jedna mala zadovoljavajuća sitnica da me gura koz ove bezlične, dosadne dane i situacije...





Jedan od onih života

svjesna sam da je ipak utorak, ali nekako mi ta spoznaja ne pomaže..

jednom ću ja naučiti kako da tuđe raspoloženje ne djeluje na mene. oću. moram.



leukociti, eritrociti, trombociti, limfociti, monociti, hemoblobin-na prebrajanje!!!