Kinshasa i Congo DRC iznutra
31.07.2006., ponedjeljak
Brazzaville nije Split...
Nikako! Ali, za Kinshasu, Brazzaville je - London!   Je, je... Evo, živ san, zdrav, četiri dana san već ovde. Došli brodon priko rijeke, vidljivost nikakva, mislija san da je magla ali to je samo zagađeni zrak. Jedva se vidi na drugu stranu. Vožnja traje 10 minuti, ali je zato tirada dok projdeš kontrolu, carinu... Šalter za kontrolu putovnica - školska klupa i katride. Stani ured ispod stabla i čekaj. Ispuniš reciklirani formular, odmiri te od glave do pete i nazad, pita te šta oćeš ovde i kojega si vraga doša, odmahneš glavon da ne razumiš francuski, i voljno si.  A "carinici"... Pari da si na graničnome prijelazu četrspete u Trstu! Ali, ka šta mi je jedan dobronamjerni čovik pamučne duše reka - sve se može kupit. Pa tako i vrime čekanja, i kopanje po kuferima... Istina, bija je u pravu. Samo šta ovi ovde ne trošu dolare, tražu samo domaću valutu. Srića pa san se pripremija...  I ne bi čovik reka, ali ovo ovde liči na grad. Dobro, nije sad ka doma ali... Da san recimo doša prvo ovde, ima bi isti dojam ka o Kinshasi - užas.  I zamislite onda da san poslin toga iša u Kinshasu!? Pa mislija bi da san u paklu. Osmi krug.  Ovako, kad malo razmislin, nisan ni proša loše. Nakon šta san se kako-tako pomirija sa Kinshason, doša ovde di je stvarno puno bolje nego tamo. Kinshasa je veća (valjda), ali nema veze sa gradon.  To je samo jedno ogromno pra-selo. A Brazzaville, koliko god skromno izgleda, je - GRAD!  Čistije je, urednije, manje smrdi, jako malo ljudi po ulici žica za nešto, možeš SLOBODNO hodat po gradu, ima dućana, jedna ogromna samoposluga, ni Mašala Konzum se ne more mirit s njon... Taksija ima ka u priči, vrime čekanja - 12 sekundi. I za dva dolara te odvede di oćeš. I još ako triba, posluži čovik ka turistički vodič. Ma šta da van rečen, skroz drugi svit. A daleko su jedno 10 minuti brodon. Po gradu se doduše još vidu rupe od metaka i tragovi rata koji je završija prije dvi godine, ali stvarno poslin Kinshase čovik ima dojam da je u raju.  Ovi portal in je ništo ka u centru grada, opisuje povijest afrike, trgovinu robova, ustanke, pobune... Vidi se kako lipo prikazuju "bijele vragove" - ruku na srce, ko bi in moga zamirit!?   Vidija san dosta toga po gradu i okolo, i ima se šta i vidit. Šteta šta nisu malo bolje turistički organizirani. Šteta samo šta mi je pristup internetu jako ograničen, pa ćete se morat malo strpit, koji dan... A ostalo - spiza nije loša  , pivo je dobro  , a nekako uspijen ubit vrime... Koliko mi se čini, tamo priko rijeke nema nekih većih problema, izgleda da je situacija prilično mirna (barem dvi sedmice, dok ne objave rezulatte izbori  ), pa bi moga uskoro nazad u Kinshasu... Do tad...  |
28.07.2006., petak
Post iz egzila...
|
Evo mene u Drugome Kongu (Republic of Congo). Uspješno prešli rijeku, carina in je nešto šta nisan doživija u životu. Sve za pare! Grad - Brazzaville, ne izgleda loše. Barem je sve mirno, ne palu kuće. Samo šta su komunikacije gore nego u Kinshasi. U hotelu nema interneta ni za lik. Ovo san kod jednog lika svratija u firmu... Eto, udrija turu po nesvrstanim zemljama. Hehe, osjecan se skoro ka pokojni J.B.T. Uglavnom, živ, zdrav, u hotelu, pišen kad nađen interneta ili kad se vratin u Kinshasu! Zivili mi! |
Nastavak "mirnih" zbivanja u Kinshasi...
Pravo da van rečen, jedva gledan na oči.  A noćas ništa od spavanja... Još malo, pa će svanit. A ludoga posla...Ovo čisto da vas ukratko izvijestin o daljnjin zbivanjima u Kinshasi...  Nakon šta je liku spalilo kuću, na stadionu se naguralo oko sto ijad njegovih "navijača". Došla ekipa od svugdi! Da je bija krcat stadion! (Toliko na Poljud dojde sve skupa u dvi sezone. ) I naravno, valjda dok su dolazili, malo su se "sukobili" sa protivničkim "navijačima" (koji, naravno, nisu sidili doma, nego su ljude "uredno" dočekali) i sa državnim organima, pa je bilo i desetak upucanih, na obe tri strane (mislin da je nastrada samo jedan policajac).  A ne bi to ni zna da mi sad ovi domaći nije reka, valjda je čuja na radiju. Ipak je to daleko od nas. A di neće, kad je cili grad veći tri puta nego naša županija plus pola hercegovine. Meni i dalje sve izgleda mirno. Ali svejedno, neka svane, selimo privremenao u susjednu državu, u Brazzaville. Na par dana, dok se ovde ne smiri situacija. Šta je siguro - siguro je!  Nadan se da ću doć kako do interneta, pa da van pišen kako je tamo... Stojte mi dobro!  |
27.07.2006., četvrtak
Prvi predizborni oganj u Congu DRC
Jesan ono prin ure vrimena reka da je sve mirno!?!? E, nije više...  Evo mene nazad u firmu, za kompjuter, da imate najfriškije vijesti, direktno sa mista događaja! Samo u dvi riči trenutni razvoj situacije... Krenuli mi odmorit do hotela (jer opet noćas triba radit), ma nismo prošli dvista metri, kad ono dim. Gusti. Crni. Isprid nas, jedno petsto metri. I panika, ljudi trču prema nama, vika... Ko zna šta je. A 15 minuti prije toga, priletija je borbeni avion tačno priko nas. Ljudi ne znaju šta je, svi se uzmuvali, ne miriše na dobro, i vozač okrenija auto na licu mista, i nazad s nama u firmu. Di je siguro.  A malo mse i pripucalo, puno policijskih auti proletilo prema tamo... Šta gori? Nećete virovat - kuća jednoga predsjedničkog kandidata. Ej, spalili su čoviku kuću dva dana prije izbori. Lik se zove Jean-Pierre Bemba. Tako se to izgleda radi ovde. Reka san već, triba njima čvrsta ruka...   Evo, u letu san uspija uvatit par slik iz auta, i poslin malo iz firme... Na prvoj slici se vidi čak i slika Jean-Perre Bemba, lika kome su spalili kuću. Ovi bucmasti, doli livo u kantunu.Iden vidit šta se dalje zbiva, a ako mi internet bude radija, pisat ću van daljnji razvoj događaja. Ili ako uspijen sutra, iz Brazzavilla. Altroke Libanon...  Stojte mi dobro, i ne igrajte se s ognjen!
|
Prvi DEMOKRATSKI izbori u Kongu
|
Zaboravija san van spomenit da iman ritku priliku svjedočit prvin DEMOKRATSKIN izborima u jednoj državi. Eto, već po drugi put u životu (ritki imaju priliku samo jedan put u životu!). Naime, cili grad (a i država) je otkad san doša u predizbornoj groznici. Ludo!  Cili grad je oblipljen plakatima, izmotan lancunima sa natpisima, judi okolo viču, svi guraju svoga (mislin na predsjedničkoga kandidata)... Ovo je prvi put da ljudi imaju pravo glasat. Trenutni predsjednik, Joseph Kabila Kabange je na vlasti već nekih 5-6 godin, otkad je bivši predsjednik (njegov otac) ubijen u atentatu. A lik inače ima oko tridesetak godin, 32 najviše. I kažu da je dosta liberalniji od svoga staroga, a čak je i uspija smirit zemlju, pa nije više građanski rat. I tako... lik odlučija bit hrabar i pustit narodu da glasa. Koji doživljaj... svi su se uživili da je to za ne virovat. A ruku na srce, barem ih mi možemo razumit. Kako je to prvi put...  Izbori su u subotu, 30.7.2006. Ali izgleda da ipak neću bit u Kinshasi, jer zbog sigurnosti nas šalju u susjedni Kongo, tzv. "Kongo B", u Brazzaville. Samo na par dana, dok ne prođu izbori i mogući neredi. Ma sve je ovde inače mirno, nema nikakvih problema, samo eto... kompanijska pravila. Moran priznat da mi je malo krivo šta neću to sve doživit iz samog srca događaja. Inače, u hotelu je već danima ludnica. Prava gužva, sve puno promatrača, onih lakrdijaša iz UN-a, najviše promatrača je iz Južnoafričke Republike. Novinari, snimatelji... BBC, CNN... Da in trenutno nije napet Libanon, mislin da bi ih ovde bilo i više. Nije mala stvar... A još kad se bili lešinari skupu okolo, kao "nadgledat" izbore, mogu van reć samo jednu stvar. Da san Kongoležanin, posla bi ih sve u četiri p...m... Mislin, malo povirit, dat koji savjet, ajde... kako-tako. Ali ovoliko... Stvarno se u sve guraju. I naravno, nikakve koristi od njih. (Zvuči poznato, a?)  Ko će pobijedit? A ko zna... Mada, kako to obično bude, najviše šansi ima trenutni gazda. I još je car prije jedno pola godine počeja gradit, uređivat ceste, popravljat okolo, tako da ga ekipa dosta voli. I još činjenica da je sam prista na izbore daje mu malo glanca poštenjačine. Lik je mlad, ali zna igru. ;-) A ruku na srce, ostali mi se svi činu nekako musavi, nemaju ni moć ni ništa. A ovima triba čvrsta ruka. Definitivno. A pošto Kabila već ima vlast, i pokaza je da ih može kontrolirat, zaključak je jasan. Jer bez čvrste ruke, ovde bi zavlada opći kaos. I opet bi došlo na isto ka prije. Demokracija? Ma pustimo mi lupanje ričima, koja demokracija... Ni mi se ne možemo uvik nosit s time, a kamoli ljudi koji se tek pokušavaju izvuć iz višestoljetnoga nereda. Tribat će in vrimena. Definitivno. I čvsrta ruka... Još jedan detalj... Predsjedničkih kandidata ima 33 (TRIDESET I TRI)! A za parlament, di će ih bit oko 900, ima više od 5000 (pet ijad) kandidata! Pa se vi sad odlučite... Hakuna Matata... |
26.07.2006., srijeda
John the Driver
Večeras nas je John the Driver  vozija sa večere nazad na posal, i usput je mora svratit ništo do svoje Buduće Zakonite. Pa ajde, da i mi povirimo di žena radi. Skrenili sa glavnog bulevara i jednu prašnjavu uličicu, samo se sitna svitla vidu po rubu, svitla u daljini, a tako živo da čoviku dojde milo. Samo dica trču okolo, viču, igraju se... Ma briga njih za prašinu! Guštaju, i neka guštaju. Lipo ih je vidit. E, a Johnova Buduća Zakonita ima lipi posal. Šalturica je. I, moran priznat (mada se u robu razumin toliko da taman mogu razlikovat livu od desne bičve), jako dobra. Ono šta san vidija, košulje, vešte i ostalo, po kvaliteti šije i robu iz najboljega dućana. Ozbiljno! Sve izgleda tako savršeno, i čvrsto... I lipo za vidit. Šta je - je. E sad, reć ćete, neš ti, šalturica, pa šta. Ali, kaže da jednu kvalitetnu košulju sašije za 45 minuti. Po meni - brzo. Ali, nije to ka u nas. Uvjeti rada su priča za sebe. Žena radi u betonskoj ćibi od nekih desetak kvadrati, na plus 60 stupnjevi (virujte mi, ladnije je kraj komina dok se peka peče usri lita). A makinja... E, to je ništo za vidit. Ima joj barenko 120 godin. Bez pretjerivanja. Singerica! A sjaji se ka da je sad iz tvornice. Njezino blago. Vidi se da je obožava. Znale su naše babe šta vridi... A žena cila procvitala , još kad su joj ovi rekli kako je to super i kvalitetno. Ka šta je jednom jedan reka - da nema ušiju, smijala bi se oko glave. Eto, koliko čoviku (zapravo ženi) malo triba za osmjeh... A još konto Johna, prošlu noć san skoro proplaka od muke. Dvi ipo ure ujutro. Gotov s poslon, oću doma.  Zapravo, u hotel (gadno je kad hotel počneš zvat "doma"). Iden zvat Johna, mobitel, badan broj... "pi-pi-pi...". Opet ja isto, opet on "pi-pi-pi...". Mreža u kvaru. Pas. Mater. Uzmen ja svoj Vip i provan zvat priko Hrvatske... je, je, kako da ne. Opet isto. DVi ipo ujutro!!!! Oću posteju! Fiksnoga telefona, naravno, nema (u clion zemlji od 56 milijuni duša (registriranih) ima samo 20 ijad fiksnih telefonskih linija). Para na uši!  Tri kvarta od ure, i ništa. Mrtvo - mrtvo. A šta ću, već san poče stivavat katrige na poslu za se opružit, namistija sve, i ne da mi vrag mira i iša ja opet provat. Nakon uru vrimena... Šta je lipo čut glas sa druge strane linije... "Bon žur John...". Lega iza 4. Krepan. Još nisan sebi doša... Pa se ti siguraj u mobitel! J...n ti moderna vrimena... |
Kako je tu lipo hladno...
Evo, vidin da je doma vruće. Pakleno. A po cilon Europi judi padadu ka muhe. Bome, sve se ovo okriće naopako. Lipo su stari govorili... Evo, ko bi reć da ću se od vrućine usrid lita morat sakrit u Afriku! I da će mi bit manje vruće nego doma. Sve se okrenilo naopako. Hahaha, samo se vi lipo pržite doma, ja san u Africi usrid zime, na ugodnih tridesetak stupnjevi!  I tako, pomalo se navikavan na ovu zemlju u srcu Afrike, zemlju di je vlaga u zraku tolika da se zrak zapravo VIDI kad izlazi iz klime u autu, di se podmetači ne stavljaju ispod čaše nego na nju, di u birtiji na otvorenome spremaju i grill dok budući ražnjići trču oko stoli, di nima ni najmanje opasnosti da vas u istoj birtiji strese struja u zahodu, ali se možete opeć na šteriku (naravno, ako imate sa sobon šuferine ili upaljač da je možete užgat), di ne moraš ustat sa katride da bi kupija bilo šta, od cigareti, priko očali, kruva, mesa, jaja... Na zemlju koju je i slavni Motorobi jedva dotaka na svome proputovanju motorom po Africi...  Na zemlju u kojoj se šoldi minjaju po vrijednosti koja ovisi o tome koliko su novčanice izlizane... Na zemlju u kojoj van često padne na pamet kako bi bilo lipo da si tovar, a ne čovik, jer tovar ima nešto veliko, šta bi koristilo. A sram vas bilo, nisan na to mislija, nego na REP! Barem da se morete za stolon branit od muha...  Već san van reka, grad je pun kontrasti.  Ali, to se nekako na čudan način slaže. Tu i tamo proleti kraj auta i koja kuća koja se ne bi posramila ni kojega boljega europskog grada, ali uglavnom je tu samo prašina,  rupe na cesti, veliki zidovi i ljudi koji žive uz te zidove. I prodaju. Sve i svašta. I auta, zapravo prometala, koja nadmašuju sve maštarije njihovih tvoraca o tome koliko ljudi se može utrpat unutra. A pošto je to ipak grad (i to višemilijunski), red je da ima i zgrade. Je, ima, i to velike. Ali kad pogledate na njih, prvi pridjev šta van pada na pamet je - postapokaliptično. Izgledaju ka da je neko uklonija  sve tragove života iz njih, sa njih i oko njih. A onda opet, kad malo bolje pogledate, iz svake rupe, prozora, otvora... proviruje život. Na neki čudan način, nekako ka da mu je svejedno. Život na neki čudan afrički gradski način. Pomalo uplašeno, ali bez straha. Teško je opisat. A velika večina zgrada je u poluzavršenome stanju. Ili polunezavršenome, kao van drago. Ka da ih je neko započe gradit prije nekih 10-15 godin, i onda naglo otiša.  Ostavija sve i uteka. Čak su na nekima i poluraspadnuti kašuni u kojima je beton još bija mokar kad su ih ostavili. U neke su se ljudi naselili, pa žive u tim višekatnim špiljama, a neke samo služe da vitar kroz njih puše, i podsjećaju na apokalipsu koja je prošla kraj njih dok su se rađale... Ali, da ne ispadne sve tako crno, vidija san danas i prvu zgradu koju su belgijanci izgradili još dok su ovde bili glavni. I mogu van reć da se dobro drži. He, mislili su se oni ovde malo duže zadržat... Svašta bi van još pisa, ali malo san tanak sa vrimenon danas, pa... Drugi put! Stojte mi dobro! I pazite se sunca... |
24.07.2006., ponedjeljak
Prvi dojmovi...
|
Šta da van kažen, Afrika ka Afrika. Van normalne pameti. Sve šta ste prije mislili, znali i pretpostavljali o životu, kad dođete tu, jednostavno morate okrenit naopako. I opet nema logike... Prvo, ako ste ikad mislili da negdi puno čekate, da je usluga spora i slično - zaboravite. Ovde je izgleda čekanje kulturološka stvar. U hotelu, u restoranu, ma bilo di. Strpljenja, strpljenja... Znan, upozorili su me i na to, ali opet, previše da bi povirova bez vidit. Srića šta san strpljiv po prirodi...   Malo o hotelu (nije ovo na slici), di trenutno boravin... Grand Hotel Kinshasa je jedan od dva hotela u Kinshasi u koje se može normalno (ajde, donekle normalno) bit. Drugi je Memling. Ako vas put nanese tu, obavezno tražite novi dio hotela, taj je zadnji put uređivan prije samo 25 godin. Stari dio... bolje da van ne pričan, njega su gradili još belgijanci, čini mi se. Nekad je ovo bija Interkonitinental, ali su in davno uzeli licencu. Vidi se zašto... Ali dobro, da ne ispade da uvik grintan, bar mi je pogled dobar sa 14. kata. Sa balkona vidin rijeku Kongo i zgradu koja ka da je naresla iz džungle. Izgrađena davno, da bude World Trade Center Zair (vidi se na slici). Koliko vidin, napuštena je. Skroz. Hotel ima i bazen, ali nisan baš toliko avanturistički nastrojen. Uglavnom, more se priživit. I soba je velika, pa može proć. Još da ne nestaje struje svako malo...O cijenama neću govorit. Puno. Već san van reka da zaboravite na logiku i zdrav razum. Po ulici ima svega i svačega, ne mogu niti opisat kako žive. A cijene su veće nego recimo u Tokiju. Ozbiljno. Tamo si još moga i kulturno obidvat za desetak dolari, a ovde najjadniji obrok u nekome kvazi-restoranu, di jednon rukon držiš perun a drugon tiraš muhe od pjata (blago tovaru, on bar ima rep ), košta najmanje 20 dolari. Sve skupa, za marendat ujutro, obidvat i mrvu večerat, jedno 60 US$ dnevno. Toliko o cijeni života ovde. U dućanima je ista stvar. Recimo na primjer kutija kornflejksa onega najobičnijega košta deset dolari. Mali pak baškotini - 8 US$. Kako mi se pari, ovde je najjeftiniji rad. U svakome restoranu ima bar tri konobara na čovika (ali, opet nema logike, ništa brže te ne posluže). Moraju ljudi od nečega živit.  Stvarno je sve puno kontrasta. U jednoj ulici ljudi jedva prezivljavaju, zive u prasini, dica po podu...  a iza kantuna Bulevar, odgromna ulica, normalan promet (dobro, to "normalan" mora ic u debele navodnike, objasnit cu van poslin), i reklame za mobitele, roaming, klime... i to ne bilo koje, nego Art Cool Je, pari da in je to najbitnija stvar u životu, oće li in klima izgledat ka kvadar na zidu. Ludo! Ali, ka i svugdi u sličnim zemljama, i ovde se dogodilo da postoji grupica bezobrazno bogatih ljudi, pa ako ćemo računat neki prosjek...  E, o prometu... To je priča za sebe! Svak vozi kako mu paše, recimo da se držu desne strane, ali to nije uvjet. Umisto žmigavca se koristi sirena, na dvi trake stanu četiri auta... Mislin, uvjetno nazvano "auta". Čega sve tu ima na cesti, kod nas ne bi ni na Karepovac primili! Al bitno da vozi. I da se može unutra nagurat ljudi koliko more stat, i još par ih visi nazad, držu se ka pauci. Ako uspijen slikat, vidit ćete. Reka bi čovik da ih tako zagine bar desetak dnevno. Ali, kažu mi da se jako ritko dogodi da ko nastrada tako. A sa druge strane, ima i puno novih auti, i sve su to uglavnom terenci, Toyote, Nissani... A moraju bit terenci, jer in ceste liču na groblje iz kojega su mrtvi izašli i ostavili rupe otvorene. I naša Janica bi imala posla, za vježbat slalom - genijalno misto! Jedno me tješi, da san ipak uspija nać misto na svitu di su ceste gore nego kod nas. Mrvicu. E, na par velikih križanja policajac stoji na posebnome postolju, ka plesačice u kojemu disku kod nas. Bar su siguri da ih neće zgazit!  Žal mi je jedino šta ne mogu slikavat kako bi tija. Jer, svi me ovde upozoravaju da ne volu da ih se slika. A pogotovo ako te vidi ko od policije, vojske, državnih organa (a ima ih svud po cesti). Ovako, ono šta uspijen iz auta u vožnji slikat, vidit ćete. Ostalo... ostaje na meni da van pokušan ispričat. Evo, par slika sa rijeke Kongo. Ugnjavija san vozača , tija san to vidit izbliza. Samo mi je reka da pazin s aparaton, jer je tu granica sa drugin Congon, pa je sve pod vojnin nadzoron. A zna se, jeli, da se oko granice ne valja slikavat. Tako, ovo malo koliko san uspija bez da me vidu... A rijeka stvarno izgleda moćno. I to još sad, kad je nema ni kvarat. Nosi sve prid sobon. A kad je "mokra sezona", onda to mora stvarno bit ništo za vidit. Nadan se ipak da neću bit ovod u ta doba, pa da van to mogu slikat...
|
21.07.2006., petak
Moj dolazak u Afriku...
|
Lipi moji, evo mene opet! Ovi put sa južne polovice naše balote. Zapravo, mrvicu ispod vrha južne polovice... Dobro, da ne filozofiran puno, nakon Japana put me odveja u crnu Afriku. Kako, zašto... Možda van jedan put i ispričan sve to... Ovde san već šest dana i tek san sad uspija nekako uvatit koji minut da van napišen par riči, eto, za početak. Čisto da znate da san živ. A već je samo putovanje u Parizu počelo urnebesno! Mislin, kad vas put odnese u neku zemlju poput ove, a već samo putovanje počne pobunom crnaca u avionu, normalan čovik bi najvjerojatnije se diga, zahvalija stjuardesi, skupija kufere i vratija se doma. Ali... reka san - normalan.  Da van ukratko ispričan... Kad san uša u avion na Charles De Gaulle aerodromu u Parizu (b.t.w. jedan od, ako ne i najgori aerodrom na koji san bija do sad. užas.), vidin neku gužvu, neke se dvi ništo deru prvo jedna na drugu pa onda skupa na stjuardesu, po aviona na noge, ništo urla... Ajde, računan, valjda je to ka normalno. Ljudi malo napeti prid let, a dogodi se... Uđen ja u zadnji dil aviona, kad ono gužva dva reda iza moga mista. Dojden bliže, kad ono lik se dere, otima, ima u njemu jedno dva metra i stodvadeset kili, crn, kratka "rasta-frizura", tri-četiri ga držu za ruke (valjda policajci u civilu) a on se ne da izvuć. Dere se, mlati rukan i nogan, tuče o pod ka da će probit avion... A svi ka da su poludili.  Uglavnom, morete zamislit scenu u avionu punome crnaca - bijelci jednoga oće odvest u zatvor, ja jedan od malobrojnih bijelaca u avionu, ne razumin ih bože-tebe (normalno, ko je misli da će mi francuski u životu tribat)... Pobuna širih razmjera. Došlo je onda još desetak policajaca u avion, stavili koltrinu oko ovoga, tribalo in je jedno uru ipo da ga izvuču vanka. I još su odveli dvojicu koji su se malo previše bunili. I sve to dva reda iza mene. A ja ne razumin riči šta govoru. Parilo mi se da će otet avion i onda nas par bijelaca bacit iz aviona u letu za odmazdu...  Ozbiljno, moran priznat da mi ni baš bilo ugodno sve to trpit skoro dvi ure. I ono malo šta san razumi, bolje da nisan. Užas. Upozorija je mene lipo moj Ćuvitar iz Angole... Rekli su mi da se pripremin na svašta, ali ovo... Stvarno, jedinstven doživljaj!  Šta se tiče nastavka putovanja... Air-France je skroz ok. Ne smin ih puno falit, jerbo me strah da se ne ureknen pa mi se dogodi ista stvar ka sa Luftwafe kad san se vraća iz Japana. Uglavnom, osoblje jako ljubazno (još nakon onoga, najbolje da nisu), avion skoro-pa-komodan, svak ima svoju malu televiziju pa gledaš šta te volja, spiza... E, tu ih moran pohvalit. Stvarno! Najbolja spiza šta san je dosad u avionu ija. Ukusno, lipo, dovoljno... Ma ne može nego tako. Svaka čast. Eto, ništo da je i lipo iz francuske kužine.I tako... Nakon dvi ure nereda u avionu i sedan ipo uri leta, sletili mi na Afričko tlo! Ja cili sritan i zadovoljan šta san živ (još uvik), krenija dalje u proceduru izlaska s aerodroma. Povuci-potegni, sve ispalo ok, i ja doša do hotela. Super! E, da... a da mi još nisu izgubili kufer... Ali o tome drugi put. Ako uspijen i koju sliku stavit... Stojte mi dobro! E, skoro zaboravija reć di san... Država: Kongo (DRC) Grad: Kinshasa |
