Kinshasa i Congo DRC iznutra
29.08.2006., utorak
Evo mene doma...
|
Živili mi! Evo, vratija se ja iz Afrike, ima već i tri sedmice. Ali, s obzirom da san onda ravno na godišnji, na naš lipi otok, tija san se odmorit od civilizacije, gužve, ljudi i svega pomalo. Tako da san i blog malo zapostavija.  Uglavnom, sad san opet tu, u civilizaciji, mislin da ću se sad malo tu i zadrzat, pa... red bi bija da malo se posvetin i svome otoku i svemu lipome šta ima tamo. A i da onome drugome ćuvitaru vadin malo mast dok je u Afriku.  Eto lipi moji, do novoga putovanja i novoga svitskoga bloga, stojte mi dobro! Do tad - nać ćete uskoro novi ćuvitarski blog, ali ovi put sa domaće škrape....  Živili mi!   |
04.08.2006., petak
Ta divna stvorenja
Bilo bi stvarno grih bit u Afriku, a ne učinit đir po šumi.  Ili prašumi, kako van drago. I vidit koju od domaćih beštijic. Ovi post je cili posvećen samo njima.  Ima jedno uru vrimena vožnje od grada (a put je samo taki da malo veći terenac može jedva proć), jedan uređeni park, di se brinu o (kako kažu) našin precima. Ovo je jedna vrsta majmuna, živi inače samo u centralnome Kongu, ali ovde su doveli one koje su uglavnom spasili od ljudi i trgovine. Stvarno in je fenomenalno. Ka da su u otelu. Imaju svoj bazen, spavaonice, spizu... Priko noći su u svome otelu, a po danu skitaju po šumi. I zabavljaju turiste koji ovako dođu ih malo povirit. E, da, zovu se Bonobo. Majmuni, ne turisti. A imaju i svoje malo jezero. Sad mogu i birat - bazen ili jezero. Imaju svoju organiziranu malu zajednicu, lik koji se brine o njima ih zove po imenu, i svaki mu se javi kad ga zove. Zakon su! I dođu do nas, malo poziraju, međusobno se malo znaju i potuć, ali to više onako, samo da se zna ko je glavni. U njihovome društvenome uređenju vlada matrijarhat, znači - žene su glavne. Doduše, negdi je i kod ljudi tako...  A valjda to nije ni loše, ko zna. Ipak oni imaju po cile dane vrimena razmišljat o tome, pa da ne valja, valjda bi do sad šta i prominili. Bonobo je specifičan još po puno tega. Između ostaloga, može se reć da jako držu jedni do drugih. Zapravo, barem u seksu. Kažu da je njihov moto - Vodimo ljubav, a ne rat!  Pa in je tako grupni seks sasvim normalna stvar. Dapače, tu uglavnom pomažu jedni drugima za vrime seksa. Eto, kažu da smo nastali od njih. Lako je povirovat. Koliko sličnosti... Hmmm, neke stvari se evolucija i nije trudila prominit.   A glavna in je baza doć blizu, ono ka neće oni ništa, sve u fino, i onda je dovoljno koliko za trepnit okon da te uvatu nespremnoga i ćapaju iz ruke šta god imaš. Uglavnom to bude kamera, mobitel. Žestoki su na tehniku.  A brzi su, triba se stvarno pazit. Prika je samo zahvaljujući brzin refleksima uspija sačuvat kameru. I ovako kad ih čovik gleda, nekako su skoro pa ljudski. Pokreti, moti, ponašanje, pogled... Samo šta ne progovoru. I kako se mater brine o ditetu, kako se međusobno dokazuju. Kako se igraju, kako kredu jedan od drugoga... Kako se brinu za okoliš, ka i ovi na sliku. Ili je možda i kod njih počelo otkupljivat ambalažu. Po kune je isto po kune! Kažu da je 99% genetskoga materijala Bonobu i ljudima isto. Znači, razlikuje nas oni jedan posto (1%). He, sad... kod nekih se taj jedan posto i ne primijeti. Neš ti, šta je jedan posto...  A zakleja bi se da su mi neki od njih poznato izgledali. Evo, da ne vas ne gnjavin puno svojin glupostima, evo opet jedna malo veća galerija slik, a ostale možete vidit ovde. Opet ih ima puno, pa mi je stvarno bilo teško odabrat. Još nešto, kako kažu - triba bi stavit takozvani disclaimer. Daklem, svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna. A ako se ko pripozna ovde, nemojte mi sad doć tražit prava na privatnost i slično...
 |
03.08.2006., četvrtak
Druga strana rijeke Kongo
|
Kad san prvi put doša ovde, slika san i stavija par slika rijeke Kongo. Sa Kinshasanske strane. Vidili ste na šta to liči. I još san mora pazit da me ne vidu kad slikajen.  E, na drugoj strani je skroz druga i priča. Puno slobodnije, veselije, življe je na ovoj strani. Uklapa se nekako u komparativnu sliku između dva Konga. I tija bi van malo pokazat kako to izgleda sa druge strane. Brazzavillske. U "Nedemokratskome" Kongu. Ne znan šta bi van prije opisiva, rijeku, plažu (dobro, uvjetno nazvano, ali ipak je pješčana), kamenje, ljude, ugođaj, brzace, male slapove... Sve nekako vuče na svoju stranu. Sve to ima neki svoj posebni ugođaj. I sama rijeka, isprid nog ti pari tako mirna, pitoma, smirena, a tamo malo dalje jaki brzaci oru i nosu sve prid sobon. I brdo bi makli. Kontrast na neki neobičan način.  Kamenje... Ogromni blokovi, tako lipo zaobljeni i obrađeni, di koji od njih pari ka da ga je pravi meštar klesa. Ima i kamenja sa "očima". A salbun je finiji od najfinijega kvarcnog salbuna šta teče u onu uru od stakla. Ma sve skupa, ka da je sa nikoga drugoga svita. A kraj ove plaže se uliva i jedna druga manja rijeka, pritoka Konga. Zaboravija san ime. Nije baš ni tako mala, a ovde donosi puno vode. I malo prije nego se ulije u Kongo, stvara savršeni prizor sa puno malih slapova.  Inače, ta je plaža i cilo to područje nekad bilo glavno gradsko izletište, sa restoranima, treasama, sve je bilo uređeno. Ma koji Monte Karlo, kažu da je pola grada znalo bit tu. A danas... od svega toga osta je jedino ovi portal, ka ulaz u neku zamišljenu zemlju, oazu mira, sriće i blagostanja. A i iza njega sunce pomalo zalazi...  Znan, ne more se na sliku doživit niti mali dil toga ciloga ugođaja. Ali barem da tako vidite šta je s druge strane rijeke. Nisan se moga odlučit samo za par slika, jer ne znan koje bi odabra. A i ovako mi se čini da ih je malo. Možete ih vidit i ovde. Zato, ovi put ću van stavit malo više slik, pa vi gledajte samo one koje su van lipe...
|
02.08.2006., srijeda
Smirilo se u Kinshasi
|
Evo mene nazad u Kinshasu.   Izbori su prošli, proša cili šušur, sad se trenutno broju glasovi i niko ne pravi probleme. Svi mirno čekadu da se izbroji (izračuna san da triba 200 milijuni papiri veličine manje tavaje izbrojit. na ruke.  ), a onda... onda ćemo vidit. Ali zasad izgleda da je sve mirno, pa nema potribe i dalje gubit vrime u Brazzavilleu. Reka bi čovik - evo me doma. Čudno je kako se čovik brzo udomaći samo u par sedmic. I onda ideš negdi na par dan, i kad se vratiš nazad, stvarno imaš osjećaj da si se vrati. Negdi. Od negdi drugo.  Dakle, evo mene "doma". Procedura u povratku skoro ista ka u dolasku. Samo naopako. Opet pobrojit šolde, sve napisat šta imaš sa sobon, koliko kuferi, šta je sve u njima... Je, moran ih pohvalit. Ovi put, dok smo čekali brod, bili smo u VIP loži. Da se zna. Sidili smo vanka na drveni banak ispod zida. E, pa zna se šta je posebni tretman. Žal mi je šta nisan smija slikavat, pa da vidite šta je komfor. Najozbiljnije. U povratku se nisan previše opterećiva detaljima, pazit da izbrojin svaki dolar i slično...  Jedno šta već znan kako to sve ide, a drugo šta nas sa druge strane čeka čunka kojemu se svi tamo klanjaju, valjda je neko vojno lice, glavno na graničnom prijelazu.  Pa je bilo malo opuštenije nego kad smo dolazili ovamo. A dopratija nas je (i pomoga oko papirologije) lik kojemu je to profesija. "Directeur de Protocole". Ljudi imaju obrt - provest ljude kroz carinu i granični prijelaz. I za to su lipo plaćeni. Šta ćeš, da neko i od nas stranaca ima koristi...  A priko rijeke smo prošli bez problema. Doduše, više bi se ja sigura u moj kaić nego u ono u čemu smo plovili, ali dobro, sve je za ljude. Niko se ni utopi, bila je skoro pa bonaca, brzo smo prošli i sve u redu. A još kad san vidi u čemu sve ljudi idu po ovoj rijeci, bilo mi je lakše. Osjeća san se ka u pravome brodu. Titaniku. Evo, uspija san malo i slikat iz "broda", opet je bilo mutno u zraku pa se malo magli. Smog, izmaglica, šta ja znan... uvik je tako. Nadan se da ćete bar malo uspit doživit ugođaj rijeke Kongo.Eto, samo da znate da san se vrati ovod, i život teče dalje. Posal ka i obično...  Laku noć...  |
