Zvrr, zvrr ... zvoni mobitel
- Molim.
- Alo, di si prijatelju, šta ima?
- Gužva, ko i obično, što ima kod tebe?
- A šta će bit, pizdarije, znaš ti da ne more kod mene bit neg pizdarije. Ma sav san ti u kurcu.
- A što je sad?
- Pa, Mario ne može u Beograd.
- A jebemu. Pa što je sad? Zašto, kako, što se je dogodilo? Nemoj me sad zajebavat.
- Ma šta bi te zajebava, niki dan je na treningu uganija skočni zglob, ni moga na nogu stat, pa smo išli kod fizijatra, on mu je to masira i stavlja neke kreme i štatijaznam što ne. Danas smo probali trenirat i ne ide, otekla mu je oma noga i ne more stat na nju. Eto, propalo nan je 3 miseca krvavog treniranja. Odreka se je svega, i lita i izlazaka i kupanja, baš mi je ža
- Ali zar se ne može baš ništa učiniti, steznik, elastični zavoj, probajte nešto, mali je dobar, šteta da ne ide.
- Ma nemoj me ništa pitat, ne znan, ne može, nema smisla zajebavat i sebe i druge, nego ovo ti javljan barem koji dan prije pa javi Čikotiću da nađe neku zamjenu
- A koga će sad nać, nije to mala stvar najedamput na Svjetsko prvenstvo, pa ne može Jozo sada nekoga nazvati i reći ideš. Što je tebi.
- Ma šta ja znam, neka pita onog malog Kovačevića, mali je dobar, neka smisli nešto, šteta da propane kategorija.
- A dobro, baš mi je žao. Ne ideš ni ti, jel tako.
- Ma ža je i meni, ne moren ti ni opisat, popizdija san, ali šta se tu može. Najprvo Mateja, sad i Mario. Ne, neću ni ja ić.
- Jebi ga. Hvala što si se javio, pozdravi Katića i Bog.
- Ajde, sritno tamo u Beogradu, polupajte to tamo.
- Hvala prijatelju, i tebi sretno, čujemo se, Bog
- Bog.
;-(((
Slika govori tisuću riječi.
Ova slika govori puno tisuća riječi.
Meni slika govori koliko ovdje ima ljubavi prema kickboxingu, koliko ima ljubavi prema svome borcu, koliko ima povjerenja prema svome treneru, koliko ima želje da se izdrži još malo, koliko ima molbe da se izdrži još malo.
Ali, sila Boga ne moli. Kada se ne može - ne može se.
Žao mi je zbog Maria.
Eto.