|
|
| < | svibanj, 2008 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Koji smo danas dan.
Mi smo svi dani
prijateljice moja,
Mi smo čitav život
ljubavi moja.
Mi se volimo i mi živimo,
a ne znamo što je to život
i ne znamo što je to dan
i ne znamo što je to ljubav.
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
Nana
Muki
Jelena
Dajana
Nikolinar
Maja
Tina
Đorđe Balašević
Ringišpil
Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto". Pa da.
Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.
Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.
O, daj okreni...
sustajem, odustajem...
taj ringišpil u mojoj glavi...
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja"
Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati".
Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Retko odlazim kući a pišem jos ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Zlatan Stipišić - Gibonni
Ovo mi je škola
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije
Jer fališ mi do bola
I znam da bit će još i bolnije
Jer svaka ljubav nova
Ruši vjeru u tebe
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije
Oooo ooo
Koje su to riječi
Što su meni sišle s usana
Ne poznajem ni jednu
Što bi kazni ovoj bila jednaka
Jer su osveta i ponos
Dvije sestre blizanke
Rođene u ponoć
Jedna malo prije, a druga kasnije
Oooo ooo
Ako ikad vratim vjeru u tebe
Oooo ooo
I onda lažna nada nikne za mene
Na poljima od snova
Ne pušta se korijenje
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije
Oooo ooo
Ovo mi je škola
I drugi puta ću pametnije
Jer fališ mi do bola
I znam da bit će još i bolnije
Jer su osveta i ponos
Dvije sestre blizanke
Rođene u ponoć
Jedna malo prije, a druga kasnije.
Parni Valjak - Sunčanom stranom
Gdje sam bio ja
kad se sreća djelila
NE ZNAM
Gdje sam bio ja
kad si stvari spremila
NE ZNAM
Znam da nisam bio tu
kada si me trebala
i sav taj teški teret
mjesto mene ti si nosila
A ja sam sunčanom stranom
gradom hodao
i tako malo, tako malo
sam tebi pružio
Znam da sam kriv ali vjeruj mi
uvijek ću te voljeti
ja nisam kao ti
ja se bojim odrasti
Gdje sam bio ja
kad se pamet dijelila
NE ZNAM
Zašto sve što dotaknem
na krivo okrenem
NE ZNAM
Znam da vrijeme pobjegne
čovjek se ni ne snađe
al lakše mi se vratiti
kada znam da me čekaš ti
...kad izađem na svoju ulicu i pogledam malo sve te kuće...sve imaju ogradu....bilo kakvu.....bakrenu,željeznu,betonsku,napravljenu od dasaka....u raznim bojama sa šiljcima ili bez njih...ali sve imaju ogradu...osim moje...i kad malo razmislim nekako mi to ima smisla....inače kad gledam sebe....ja sam vrlo otvorena osoba....i svima kažem kako se osječam,što mislim.....a ako i ne kažem ljudi mogu primjetiti.....ja mrzim ograde......zašto ljudi imaju potrebu zatvoriti svoje srce samo za sebe....nije li to glupo......nije li sludo voljeti nekoga a nemati te snage da to pokažeš...nije li to uzalud....jee....i ja to mrzim.....ali razumijem......znate...nekad se bojimo....bojimo se da nam u srce ne uđu neki nepozvani ljudi...neki uljezi....tj.nazovimo ih uljezima...neki koji nam baš u tom trenutku i nisu trebali....dođu i slome sve nade,sve one poglede u kojima nešto ima...sve osmijehe...sve odlaske u gagu...sve nedovršene razgovore....i onu čarobnu riječ "oprosti"...koliko god bilo istine u njoj.....ja mrzim ograde...ako zatvorimo svoje srce..skroz.....postoji mogučnost da lopov ipak uđe...da nađe neki svoj put....ali ako se ogradimo i sve ono što želimo da dođe do nas neće doći...kad malo razmislim....pitam se jeli nam sumnja u ljude ikada donjela
nešto dobro?meni nije.....probajte razmisliti gubite li više ili dobijate ako otvorite svoje srce......i nađite svoje odgovore...ja mislim da su nam svima nekako slični....
...i postoji jedna osoba koja ima ograđeno srce......(čitaj...samo se tako predstavlja)....i ona isto mrzi ograde....i ona kao i ja ima problema sa tim lopovima...ali zašto ih jednostavno ne pustiti da uđu.....ionako mi mrzimo ograde....
...nekada se desi da ni mi sami ne možemo priječi te ograde...i onda na svu sreću postoje ti neki ljudi koji nam pomognu....(hvala)....
..mislim da se sreća nalazi u pokušaju da shvatimo nekoga...u pokušaju da dopremo do nekoga.....da nekome jednostavno budemo blizu...zar nam se to ne može omogućiti.....
..najgori način da ti netko nedostaje je da sjediš pored njega a znaš da ga nikada nećeš imati......
ali neki pametni ljudi su rekli da su sve granice u nama.....da imamo samo jedan život i samo malo trenutaka koje možemo iskoristiti....a za takve se trenutke isplati žrtvovati....
zašto kad več pravimo tolike ograde oko srca nebi napravili ogradu od čokolade.....bilo bi slađe....
P.S.
...i sad samo želim poručiti mojoj maloj buhtlici kojoj je ovaj post i napisan da napravi ogradu koliko god veliku hoće...samo od nekog jestvog materijala...i nek vrata ostanu odškrnjita......
.
... i još nešto "ja mrzim ograde"
Svaki čovjek ima neku specifičnost. Za svakog kog dobro poznamo možemo naći nešto po čemu ćemo, bez obzira da li je zauzeo u potpunosti drugi tjelesni oblik, znat da je to bas on.
Kraj tih specifičnosti svi mi imamo neke svoje bubice koje nas odeđuju kao osobu.
Za sebe na primjer smatram da svatko tko me pozna mora znati da gotovo svakoga savršeno procjenim na prvi pogled ( do sad sam jednom pogriješila) i da prije svega cijenim iskrenost.
Žao mi je samo što puno ljudi ima veliki hendikep na istini. Ima jedna lijepa poslovica koja kaze "u laži su kratke noge" i ja sam se u to milijun puta uvjerila. Samo, ljudi kao da to ne shvaćaju i ponovo i ponovo lažu bez razloga. Ja znam da je istina dopušena u određenim kolicinama i da kada bi svatko govorio istinu došlo do potpunog raspada sistema. Ali ipak zar i sve te laži potrebene. Ponekad bez razmišljanja kažemo neke stvari koje nekom daju nakakvu nadu i onda dok se okrenemo to poreknemo. I čemu to? Da bi nekog punih pet sekundi napravili sretnim a šestu ga dotukli? Ja ne volim lagat i nekad me ljudi poprjeko gledaju zbog moje iskrene kritičnosti. Mislim da je laž u potpunosti nepotrebna i da za svaku istinu postoji dva način da je kažemo. Samo ljudi se često ne snađu u trenutku i umjesto bezbolne istine kažu laž. Samo da bi manje boljelo tog tko ju je izrekao ili onog kome je ona namjenjena. Ali kad tad istina izađe na vidjelo i onda ta laž boli puno više nego što bi možd istina zabolila u prvom trenutku.
I ja znam da puno tražim ali volila bi da mi ljudi uvijek u prvom trenu kažu istini jer kasnije ona uvijek više boli...
Volila bi da mogu pozdravit sve one koji su mi uvijek i bez obzira na sve govorili istinu... Ali nema smisli jer takvih nema i sumnjam da će ih ikad bit... Ali zato pozdravljam one koji su se trudili tu istinu uvijek reći iako malo zapakiranu lažnim omotom svejedno veliko hvala jer je kasnije manje boljelo... Pusa svima koji su imali krizmu jučer... i posebno mojoj maloj Megi kojoj ja stalno moram istinu pakirai u prekrasne lažne omote... Al nadam se da uvijek pogodim boju...
