Ovo je neveseli post....

Moj boravak kod dragog je trebao trajati do nedjelje, no završio je u subotu rano ujutro, kad sam ja spakirala svoje stvari i naglo otišla. Trebala sam otići u petak u 1 sat poslije ponoći, ali bila sam spriječena voznim redom trajekta, pa sam morala ostati do subote ujutro. Nije mi se baš dalo po noći «bauljati» po otoku s putnom torbetinom čekajući trajekt. A uostalom, ta me situacija totalno izmorila, tako da mi je trebao i san. :)) A zašto u 1 sat poslije ponoći? Zato što smo se onda posvađali!

Svađa bez mogućnosti pomirbenog seksa. U toj svađi seks mi je bio zadnji na pameti. Prvo i jedino što mi je bilo na umu je – otići...

I od tada se nismo čuli ... Ustvari jesmo jednom, jučer, i razgovor je doslovno bio ovakav:

On: "Zašto mi se ne javljaš?"
Ja: "Zašto se ti meni ne javljaš?"
On: "Ja tebi?! Pa ti si onako naglo otišla?"
Ja: "E... pa...?"
On: "E... ?"
Ja: "... E... i...?" (objašnjenje: to je tipični dalmatinski razgovor, sa puno samoglasnika i bez smislenih rečenica)
On: "Moram sad ići, razgovarat ćemo kasnije..."

Nismo razgovarali kasnije... čak niti samo sa samoglasnicima...

Ma nije to bila neka krvnička svađa, s podignutim glasom i s psovanjem, više onako psihičko maltretiranje... Nije to nešto što se pojavilo tek sada, više je to bila "kap koja je prelila moju čašu..." Nije to neki razlog za prekid troipolgodišnje veze, nego dovoljan razlog da ja ne odustanem od ovog "zavjeta šutnje" s njim, a i očito dovoljan razlog njemu da on ne bude prvi koji će reći: "A oooprostiii.....". Radi se o nekom glupom principu. A nema glupih principa, glupo je samo raditi (ili ne raditi) nešto iz principa!

Možda je moj godišnji "odmor" i trebao ovako završiti. Započelo je savršeno! Toliko savršeno da sam razmišljala o tome da se više nikada ne vratim doma, da dam otkaz na sadašnjem poslu, da promijenim svoj identitet ( u, recimo, Zorka ili Ljuba ili Šila) i da nastavim život na otoku, da se bavim ribarenjem, poljoprivredom, možda da imam neki svoj ranč sa svakakvim životinjama, da muzem krave, koze i ovce, da hranim kokoške, da jašem konja... da ujutro u svom vrtu sat vremena ispijam kavu, gledam kako se život lagano budi, dok me po licu miluje sunce, a moj labrador (kojeg bih nabavila u tom slučaju) veselo trči oko mojih nogu ... i ono najvažnije – bez ikakve žurbe.... I da se sve nastavilo tako savršeno, ko zna po kojem bih scenariju (i pod kojim imenom) i ja nastavila svoj život. A ovako, svađa me je spustila na zemlju, natukla mi stražnjicu, slomila dva rebra, uzrokovala srednje jaki potres mozga... i ja odustala od ranča, i od krava i koza i ovaca i kokica i labradora i kava od sat vremena... i vratila se neuspješnim bungee jumping-om u stvarnost...

No, dobro... rasplest će se ovo klupko, ne znam ko će prvi popustiti... možda nitko... možda se klupko toliko zapetlja da ga bude nemoguće otpetljati... možda ne nemoguće, ali možda se toliko zapetlja da sam pogled na petlju ubija svaku volju i želju za otpetljavanjem...

I taaaakooooo... inače sam ok... hvala na pitanju, a vi? :)))