Imam jednu stranku, gospodin Z., stari čiča sa svojih 80 godina i 90 % slijep. Kaže da ga u životu i u ovim godinama najviše muči samoća. Da je jako usamljen. Nema on nekih pravnih problema, ali ih sam pronalazi i stvara da bi s nekom izlikom došao k meni. Mislim da sam mu draga, pa ga poslušam. Pa s izmišljenog pravnog problema nastavimo razgovor o životu, o usamljenosti, o tome kako traži sebi ženu preko novinskih oglasa, o tome kako mu se telefonski javlja puno žena, i to neke mlađe, sa 50 godina, Ali meni to premlado, kaže on, ja bi neku stariju od 60, ipak ja imam 80, iako ja njima preko telefona ne kažem da imam 80, utekle bi one odma' da čuju da imam 80, ne, ne, ja im kažem da imam kuću i vrt i more blizu kuće, i javila mi se jedna sa 60 i kaže da bi došla kod mene, inače neće one baš da odu od svojih kuća a neću ni ja od svoje, a ova je i htjela doći kod mene, ali ja nju onda pitam: A jel' tebe priroda još uvijek budi? a ona kaže da je ne budi, a ja njoj kažem - Pa što ćeš mi onda...

Znate gospođice M., kaže on meni, još me srce boli jer oko kuće imam lijepi vrt, stablo jabuke, oraha, ono što ja poberem – poberem, a ovo drugo sve propadne i vrt je zarastao jer se nema ko o njemu brinuti. Ali ipak… najviše me muči usamljenost…

Ne, ne, ne gospođice M., ne bih ja baš u starački dom. Znam, dobro kažete, tamo bi možda imao više prijatelja, ali ko zna kakvi su to prijatelji i ljudi. Ako mi se ne svide onda bi bio zatvoren u onoj svojoj sobici, a ovako jesam sam ali imam kuću, dvorište, blizu mi je more, imam što raditi oko kuće… Jedino ta usamljenost, da, jedino to, to mi čini, znate, težinu…

Teško mi je jako, doduše, ljeti je lakše, jer se odem kupati, i po 5, 6 puta na dan odem u more i preko dana uvijek nešto radim, ali kad padne noć onda me samoća zaskoči, ne mogu čitati, slijep sam, ne mogu gledati televiziju, slušam radio ali je neki dan kratki spoj nastao pa mi je u kuhinji sve pregorilo, i radio, a jebemu sam rekao, još i to…

Neću Vas zadržavati gospođice M., idem ja, znam znam polako ću… znam da moram polako, već sam ja i nekoliko puta pao, pa znate, neće ljudi baš da pomognu, pa moram polako, ne hvala ne trebate me pratiti dalje sad ću ja sam polako… ne treba mi upaliti svjetlo u hodniku, ionako ništa ne vidim, a toliko sam puta bio kod vas da znam ovaj put napamet… hoću, hvala, ako nešto zatrebam ponovno ću doći…

*****

I gledam za njim, a u očima mi suze… a jebemu kažem, još i to…