Nema bok-bok
|
Oduvijek sam se gledajući filmove i serije divio kak se tamo ekipa uopće ne pozdravlja na kraju telefonskih razgovora. Nekakva zaključna ili poluzaključna rečenica i samo poklope slušalicu. „Sredit ću to“ i poklopi. „Drago mi je da ste zvali“ i poklopi. „Nemoj zakasnit na večeru“ i čak onaj drugi poklopi. Nema nepotrebnog okolišanja kojem smo skloni u stvarnom životu. - Vidimo se večeras. - Može, ajde bok. - Bok-bok. - Bok. - Nazovem te za pet minuta. - Ok, bok. - Bok. - Bok. Skoro pa uvijek je potrebno dvostruko pozdravljanje s obje strane. Zapravo, dvostruko pozdravljanje čak je i obligatno za onog koji prvi inicira završetak razgovora. - Dobro, niš, vidimo se onda, bok. - Može, bok. - Bok. Valjda zato što se smatra da bi trebao osjećati nekakvu grižnju savjesti zbog prekidanja komunikacije pa se dvostrukim pozdravom iskupljuje. U filmovima toga nema. Istina, vjerojatno jer suvišno (ali realistično) pozdravljanje nije televizično (sasvim suprotno televizičnosti potpuno neprirodnih dugotrajnih trenutaka značajne šutnje i dubokih pogleda). U subotu sam, gledajući Mad Men, odlučio: dosta mi je, od sad ću i ja biti kul. Nema bezveznog pozdravljanja. Poluzaključna rečenica, sekunda značajne šutnje i poklapam slušalicu.  |
