Marketing
Nema bok-bok
Oduvijek sam se gledajući filmove i serije divio kak se tamo ekipa uopće ne pozdravlja na kraju telefonskih razgovora. Nekakva zaključna ili poluzaključna rečenica i samo poklope slušalicu. „Sredit ću to“ i poklopi. „Drago mi je da ste zvali“ i poklopi. „Nemoj zakasnit na večeru“ i čak onaj drugi poklopi.
Nema nepotrebnog okolišanja kojem smo skloni u stvarnom životu.
- Vidimo se večeras.
- Može, ajde bok.
- Bok-bok.
- Bok.
- Nazovem te za pet minuta.
- Ok, bok.
- Bok.
- Bok.
Skoro pa uvijek je potrebno dvostruko pozdravljanje s obje strane.
Zapravo, dvostruko pozdravljanje čak je i obligatno za onog koji prvi inicira završetak razgovora.
- Dobro, niš, vidimo se onda, bok.
- Može, bok.
- Bok.
Valjda zato što se smatra da bi trebao osjećati nekakvu grižnju savjesti zbog prekidanja komunikacije pa se dvostrukim pozdravom iskupljuje.
U filmovima toga nema. Istina, vjerojatno jer suvišno (ali realistično) pozdravljanje nije televizično (sasvim suprotno televizičnosti potpuno neprirodnih dugotrajnih trenutaka značajne šutnje i dubokih pogleda).
U subotu sam, gledajući Mad Men, odlučio: dosta mi je, od sad ću i ja biti kul. Nema bezveznog pozdravljanja. Poluzaključna rečenica, sekunda značajne šutnje i poklapam slušalicu.
Post je objavljen 25.10.2010. u 09:37 sati.