Ivva

Dragi gospodine,

Obaveštavam Vas da zbog povećanog obima posla, nisam bila u mogućnosti da prisustvujem sastanku koji je trebao da se održi u prostorijama izmedju zajedničke kuhinje i dnevnog boravka. To je proizvelo zastoje u porastu naše srećonomičnosti.
Prema bruto bilansu, trenutni iznos Vaših dugovanja je: 3.456,00 dodira i 5.889,00 poljubaca.
Molim Vas, da kao i uvek, blagovremeno izmirite svoje "obaveze", kako ne bih bila prinudjena da preduzimam "mere prinudne naplate".
Na svaku dodatu vrednost dodira bićete oslobodjeni poreza.
Unapred zahvalna na razumevanju i saradnji.
Vaša,
...

Bila jednom jedna cura čije su haljine uvek mirisale na sriću. Njena baka je imala stari baun u koji bi stavila dunju da topli miris decu podseća na dom. Tako je jednog lepog dana, dok je sunce golicalo obraze, devojčica na tavanu pronašla staru kutiju. Uvek, kada bi iz igre donela radost stavila bi je u svoju kašetu bez dna.
Godine su prolazile a u čarobnoj kutiji su se nizale slatke slike prvih ljubavi, iščekivanja, čežnje..
Godine su prolazile a devojčica sa kašetom je sve više ličila na odraslu ženu sa rukama punim toplih mirisa dunje.
Niko ne zna kako je dobila ime Bralina. Putovala je životom pored mora i delila radosti iz svoje riznice smiha. Mačori su je posebno voleli, jer kada bi se ona pojavila nastao bi šušur i veseje od svitla. Smeh bi odzvanjao o pučinu do zore.
Živeli bi svi srećno i radosno i učili od Braline kako ljubav, porodica i mašta sve osvaja, da jednog dana bura nije bila jača od dobrote.
Planeta Zemlja je nespretno napravila piruetu, crni oblaci su se skupili, tužne kiše su pale na dlan a zlokobni vetar je odneo kašetu bez dna.
Toliko je bilo tuge i suza tih dana, da je more pomislilo da su mu ukrali talase. Svi su od straha zatvorili srce i krenuli u potragu za kašetom u kojoj se krila srića. Sa Bralininog lica je nestao osmeh i pitala je gde se mogu naći bajke za usamljene i nesrićne.
Jednog lepog zimskog dana kada su snežne pahulje i more posetile, Bralinu je prenuo iz crnih misli mjauk usamljenog mačora. Zaboravila je na sopstvenu tugu, zagrlila ga je mirisnim rukama i odnela u svoj dom. Planeta Zemlja samo što nije pala na nos, srića se probila kroz oblake, februarski mjauk se pretvorio u šapat "Hvala mila.." Na jastuku je čekala ruža s laticama koje su zavodljivo pevale.
Hrabro je otvorila srce... Odjednom, u njemu je zatekla predivnu kašetu punu mirisnih suza radosnica.
Opet je svetom zavladao šušur i veseje od svitla...
Zato, hrabro otvorite dušu, možda i vi u njoj pronadjete svoju kašetu sriće...
A sada, trk na čestitanje.

Bralina, srećan ti rodjendan mila!!!

Jednog hladnog jutra, dok smo sanjali u mojoj glavi se odvijala bitka.

Još deset minuta sna.. i otvoriću oči. Hm, pored tebe je tako toplo...
Još samo pet minuta.. Eh, morao si da me zagrliš a baš sam htela da se probudim. Tako je lepo ostati u krevetu.
Otvaram samo jedno oko i gledam u sat. Preti mi brojkama. Još brže ga zatvaram, praveći se da ništa nisam videla.
Buncam neubedljivo: "Moramo da ustanemo, kasnimo..."
"Spavaj.." Mrmljaš kroz san i još više se privijaš uz mene, nestajem u pufnastim mislima. Dosadni, odgovorni crv u glavi mi uleće u san i pravi buku: "Dosta je bilo ding dong! Fajront! Zatvaramo fabriku snova. Ding dong. Uzbunaa kasniš!! Ustajanje!"
Opet skupljam snagu i progovaram: "Kasnimo na bal.. bunc bunc.. ovaj.. na posao"
"Spavaj...", mirno odgovaraš..
Napokon odgovorni crv pobedjuje, rasteruje san, podiže mi kapke i bauljam po krevetu, nogama tražim tople papuče. Ne smem ni da mislim kako bi bilo lepo vratiti se i opet zaroniti u tople jastuke.
Odgovorni crv iz glave, me panično gura: "Hajde, hajde.. vidi koliko je sati! Zar uvek moraš da kasniš, brže to malo! Znaš li šta te sve čeka danas?" Poslušno pomeram ruke, noge, ponešto zakačim usput. Pravim kafu, ona će nas razbuditi. Vraćam se u sobu i opet pokušavam da te probudim, sa lošom imitacijom crva: "Znaš li koliko je sati?" i tog momenta shvatam zašto budilnik nije zvonio.
Odgovaraš mi: "Ma spavaj, danas je nedelja."

Crve, mislim da ću te uništiti!

Veče nije bilo ni Trifunovo ni Valentinovo, bilo je njihovo. Pričao joj je o nekim dalekim zemljama, o sreći i ljubavi. Flertovao je sa njenom dušom koja se izdajnički otvarala, čitao je kao da pripada njemu.
Šapatom joj je prodirao pod kožu. Miris mimoze i topli dah pratili su poljupce. Dotakli su ono najbludnije i najnežnije, skriveno iza sedam oklopa.
Sasvim slučajno, baš to je bilo veče zaljubljenih. Čudna ciganka je pevala bluz a oni su se ljubili kao da su im to prvi a ne poslednji poljupci.
...
Te večeri je plakao u sebi onako kako ga je samo ona mogla čuti, tela su im jecala.
Sasvim slučajno i te godine bio je dan zaljubljenih. Sasvim slučajno su se rastali, dok se led lomio od straha kako živeti dalje.
Lagali su da se sve zaboravlja, da će vreme učiniti svoje. Lagali su... da ne bi čuli tugu u glasu.
...
Zvuk rasprslog stakla, lom čaša, vika za susednim stolom bude je iz sna i miris podseća na alkohol i duvan. Pesma tužne ciganke tera na plač. Traži miris mimoze.
...
Vreme je ostavilo trag. Prošli su i drugi ljudi ostavljajući samo mrvice sećanja. Vratila se na staro mesto tražeći njihovo veče i miris mimoze. Čekala ga je strpljivo za istim stolom. Bila je jača i s manje straha da će tanak led naprsnuti pod njenim koracima.
...
Opet je tu i ne zna da li čeka ili samo pleše uz cigankine pesme. Nema ga više u njima ali nema ni tuge. Zamišlja kako otvara vrata i unosi vetar. Sasvim slučajno, poklanja pesmi deo sebe u kome je bio. Više ne oseća bol i primećuje neke druge oči kako je zovu da krene dalje.
Led je ove zime najčvršći, napokon može koračati i ostaviti ga uspomenama.
...
Opet oseća miris mimoza i čuje novi šapat koji joj traži da peva. Kaže, tako je veselije...

Danas neću pisati, danas ću prepisivati jednu dragu pesmu a vreme ću provesti s njim.

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
(Vasko Popa)
Srećan vam dan zaljubljenih, Sveti Trifun, Sveti Trivun i Valentinovo...

Ti, ja i sto izmedju nas. Znamo šta će se dogoditi. Lagano skidam jaknu i osećam tvoj pogled. Opet smo na istom mestu, kod starog dobrog stola. Radosno prihvatam uzbudjenje...
Sporo se krećemo, prepredeno te gledam u oči.
Zastaješ i skidaš se.
Gledam ti ruke kako se pomeraju u skladnom ritmu, pratim ih.
Ubrzavam pokrete i spuštam pogled, ostaje prikovan za sto.
Pri svakom dodiru on lagano zaškripi.
Opet me iznenadjuješ...
Dolazim do daha: "Vreme je da ga promenimo.."
Ohrabruješ mi prkos i želju da te pokorim...
Pomeram se sve brže, euforično se borim... pokušavam da se skoncentrišem..
Nakon pola sata... jedva pratim ritam... osećam kapljice znoja kako sporo klize niz ledja..
Sve teže uspevam da ti odgovorim.. lagano se predajem..
Uzaludno pružam otpor.
Pobedjuješ me.
Loptica odzvanja o pod..
" Pakujemo rekete i idemo na piće?"
"Oduvek si dobro igrao stoni tenis."
" Bila je to dobra partija..."

Želim ti uvek topla i ušuškana jutra, budjenja puna osmeha i ljubavi...
Želim ti uvek suve i tople noge, ispeglan veš, čistu kuću, pun novčanik, vagu koja pokazuje idealnu težinu, puno novih pročitanih knjiga, odgledanih filmova, objavljenu zbirku priča, završene poslove pre roka, divljenje zubara, ispravan auto, čiste cipele spremne za ples, ormar pun najlepše garderobe, ručak koji nikad ne zagori...
Želim ti renoviranu kuću kako samo ti želiš. Želim ti laku i radosnu selidbu ...
Želim ti uvek pravu reč za one koje voliš i vremena za sebe koliko ti treba.
Želim ti tople mirise krofni, duge šetnje s rukom u ruci, dodire od kojih prolaze žmarci, leptiriće u stomaku, poglede koji bude maštu, slatke snove koji postaju stvarnost, čežnju koja se pretvara u radost, ples do zore, razgovore pune razumevanja, strast pomešanu sa nežnošću, tople zagrljaje..
Želim ti pune uši dečjeg cvrkuta, zadovoljan majčinski izraz lica, ponosno podizanje glave i smeh od srca...
Želim ti mir u duši i zadovoljstvo sobom i svojim životom...
Srećan ti rodjendan Sanja!

Na planeti zemlji, te 2090 godine, sve se moglo kupiti. Pronadjeni su zapisi da su najprimitivniji oblici veštačkih grudi i zadnjica, koji su izuzetno podsećali na lopte, radjeni i pre početka dvadeset i prvog veka. Nauka je od tada mnogo napredovala, čovek je uvek mogao napraviti robota da mu pravi društvo.
...
Ovo je priča o Robotini Pinokini koju je stvorio jedan usamljeni, ostavljeni čovek. Stvorio je samo za sebe i bio siguran da više ne može biti ostavljen. Robotina Pinokina ga je uvek dočekivala sa najsladjom dobrodošlicom, koju je sam smislio.
Vremenom, poželeo je da joj promeni izgled i pozvao je stručnjake iz silikonskih velegrada. Robotina Pinokina je dobila i svoje prve trepavice, nokte, grudi...Od prave žene je razlikovao samo nedostatak sjaja u očima i topline u osmehu.
Živeo bi on tako dugo i srećno da mu nije postalo dosadno. Robotina Pinokina je umela da sasluša i da ne upada u reč. Umela je da napravi jelo precizno po receptu ali nije mogla da misli, iznenadi, podeli savet... i razgovara. Uvek je ponavljala iste odgovore na odredjeni tip pitanja. Odgovore koje je sam uneo u njenu bazu podataka.
Pozvao je najbolje mozgopraktičare da joj ugrade inteligenciju, manju od njegove ali dovoljno veliku. Sada mu je život s njom opet imao smisla. Provodili su dane i noći u dugim razgovorima. Usamljeni Ostavljeni čovek je postao još uspešniji od kada su iza njegovih postupaka stajali i njeni saveti.
Uprkos svemu... i dalje se osećao usamljenim...
...
Znao je da neće biti ostavljen, da nije sam ali i dalje je nešto nedostajalo. Jednog dana Robotina Pinokina je pronašla zapise da su ljudi nekada verovali u ljubav. Zamolila ga je da joj pokloni i osećanja. Dugo su razgovarali, pokušao je da je nagovori da odustane , jer imati osećanja ponekad i boli. Na kraju, našao je najbolje srcopraktičare...
Zbog velike nestašice ljudskih srca dao je da joj ugrade deo njegovog srca.
...
Robotina Pinokina je dobila sjaj u očima i osmeh sladji od marcipana.... Upijala je ljudska osećanja koja su postajala deo nje. Proživljavala je tudje priče i saznala šta je slana kap na njenom obrazu. Baza podataka joj je sve više ličila na riznicu sećanja.
Sada su delili tugu i radost... više ništa nije bilo predvidivo. Živeli bi oni još tako dugo i srećno da ona nije poželela da ne bude više robot. Dugo je tražio šta još treba da se desi osim krvi i mesa, mozga i osećanja da bi njegova Robotina Pinokina postala čovek.. Pregledali su arhivske zapise i sve novije informacije i shvatili da joj samo jedno nedostaje....
Strah je prostrujao njegovim telom od saznanja da joj nedostaje - moć odlučivanja.
Znao je, ako joj i to pokloni, ako čovek postane, ako dobije i taj dar da donosi odluke...
Znao je on dobro da će možda opet biti ostavljen i usamljen..
...
Te 3000. godine opet je šetao sam i usamljen. Iz razmišljanja ga je prenuo zvuk zvončića. Zvuk zvončića je bio smeh žene koja je stajala ispred njega.
"Izvinite.. gde su vam ugradili tako lep osmeh" upitao je čudeći se da još uvek neko ima tako nepravilan oblik nosa.
"Nisu ga ugradili, odlučila sam da ne menjam mnogo toga na telu..."
"Divno ste odlučili i nikad ne žalite zbog odluka, uvek vam ostaju lepe uspomene" Setno je rekao.
"Šta mislite da mi o tome ispričate detaljnije uz ručak?" Upitala ga je kao da su se već ranije sreli...
Kao da je zvuk zvončića rekao da više neće biti sami...

Ne misli da ne čujem tvoje reči, ako ćutim.
Ne misli da ih ne udišem, ako ne ostavljam trag.
Ne misli da ne osećam dodir tvojih misli, ako sam tiha.

Želim da ti kažem da mi nedostaješ, reči beže brže nego ih izgovaram.
Kao pahulje kada se sudare, slova se rasprše u nedogled.
Zalutaju negde, traže mi vreme.... i čude se kako lako nestane dan.

Ne misli da sam tužna ako su leptiri zaspali na mom prozoru.
Vratiću se i opet ih probuditi pričom.

Samo sam pozajmila trenutke nekim dosadnim danima bez blogovskih slova.

Prvi sneg je pao i u Beogradu. Trebao mu je ceo dan da doputuje iz Zagreba. U zadnje vreme ne stižem pisati na blogu. Nisam otputovala u tople krajeve, nisam otišla na skijanje upala sam u vrtlog novih propisa koji samo traže i traže neke nove obračune.... Uveli su i ovde PDV a to povlači milion promena. Sada, kada se sretnemo na ulici pozdravljamo se sa "kako PDV?"
"Šta te više muči PMS ili PDV?" Sve je u P.
Sve u svemu, živa sam, zdrava evo proveravam svi prsti mrdaju još.
Sneg me uvek podseti na neke divne zime iz detinjstva, kada sam raspuste provodila na skijama i na skijaške pantalone koje su brzo završile karijeru.
Sa osam godina upisali su me u školu skijanja u kojoj je bilo užasno dosadno jer sam već znala osnove. Popneš se na malo brdo pa plužiš do dna, pa se opet penješ, pa opet dole... Sizifovo skijanje.. Još uvek nismo bili spremni za žičaru i strmije staze. Neko mi je šapnuo da postoji Ciciban baby žičara. Pokupila sam skije i otišla da se oprobam. Adrenalin mi je izvirao iz ušiju. Moja prva uspinjača...prvo ozbiljno skijanje.
Na Cicibanu nikoga nije bilo, što me nije sprečilo u nameri da osvojim vrh. Bila sam ponosna na sebe što sam spretno uhvatila sidro koje me je vuklo. Staza se nije videla od šume koja je bila izmedju. Napokon, stigla sam na vrh. Moja radost se pretvorila u očaj istog momenta kada sam pogledala ka dnu.
"Previše strmo za baby stazu.." pomislila sam.
"Hm, da li su rekli da je Ciciban levo a takmičarska staza za spust desno? Na levom prstu mi je ožiljak ili na desnom? Opet sam pobrkala."
Levo ili desno nalazila sam se sama na vrhu vratolomne staze za spust. Naravno da je bila prazna jer su je koristili samo za vežbe i takmičenja. Mislim da nikada neću zaboraviti taj strah.
"Da vičem? ne bi pomoglo, nema nikoga. Da čekam? Može i mrak da padne a da niko i ne pomisli da se popne gore..."
Skinula sam skije sa nogu, stavila ih na rame i pokušala da silazim pešice. Išlo je sporo i rizično jer sam mogla da padnem i da se kotrljam do dna.
Na kraju, sela sam i spuštala se na zadnjici. Dva metra, pa opet dva... do dna.
Šta sam uradila sa pantalonama koje su bile u rupama na zadnjem delu?
Naravno, prišila ogromno srce.