Na planeti zemlji, te 2090 godine, sve se moglo kupiti. Pronadjeni su zapisi da su najprimitivniji oblici veštačkih grudi i zadnjica, koji su izuzetno podsećali na lopte, radjeni i pre početka dvadeset i prvog veka. Nauka je od tada mnogo napredovala, čovek je uvek mogao napraviti robota da mu pravi društvo.
...
Ovo je priča o Robotini Pinokini koju je stvorio jedan usamljeni, ostavljeni čovek. Stvorio je samo za sebe i bio siguran da više ne može biti ostavljen. Robotina Pinokina ga je uvek dočekivala sa najsladjom dobrodošlicom, koju je sam smislio.
Vremenom, poželeo je da joj promeni izgled i pozvao je stručnjake iz silikonskih velegrada. Robotina Pinokina je dobila i svoje prve trepavice, nokte, grudi...Od prave žene je razlikovao samo nedostatak sjaja u očima i topline u osmehu.
Živeo bi on tako dugo i srećno da mu nije postalo dosadno. Robotina Pinokina je umela da sasluša i da ne upada u reč. Umela je da napravi jelo precizno po receptu ali nije mogla da misli, iznenadi, podeli savet... i razgovara. Uvek je ponavljala iste odgovore na odredjeni tip pitanja. Odgovore koje je sam uneo u njenu bazu podataka.
Pozvao je najbolje mozgopraktičare da joj ugrade inteligenciju, manju od njegove ali dovoljno veliku. Sada mu je život s njom opet imao smisla. Provodili su dane i noći u dugim razgovorima. Usamljeni Ostavljeni čovek je postao još uspešniji od kada su iza njegovih postupaka stajali i njeni saveti.
Uprkos svemu... i dalje se osećao usamljenim...
...
Znao je da neće biti ostavljen, da nije sam ali i dalje je nešto nedostajalo. Jednog dana Robotina Pinokina je pronašla zapise da su ljudi nekada verovali u ljubav. Zamolila ga je da joj pokloni i osećanja. Dugo su razgovarali, pokušao je da je nagovori da odustane , jer imati osećanja ponekad i boli. Na kraju, našao je najbolje srcopraktičare...
Zbog velike nestašice ljudskih srca dao je da joj ugrade deo njegovog srca.
...
Robotina Pinokina je dobila sjaj u očima i osmeh sladji od marcipana.... Upijala je ljudska osećanja koja su postajala deo nje. Proživljavala je tudje priče i saznala šta je slana kap na njenom obrazu. Baza podataka joj je sve više ličila na riznicu sećanja.
Sada su delili tugu i radost... više ništa nije bilo predvidivo. Živeli bi oni još tako dugo i srećno da ona nije poželela da ne bude više robot. Dugo je tražio šta još treba da se desi osim krvi i mesa, mozga i osećanja da bi njegova Robotina Pinokina postala čovek.. Pregledali su arhivske zapise i sve novije informacije i shvatili da joj samo jedno nedostaje....
Strah je prostrujao njegovim telom od saznanja da joj nedostaje - moć odlučivanja.
Znao je, ako joj i to pokloni, ako čovek postane, ako dobije i taj dar da donosi odluke...
Znao je on dobro da će možda opet biti ostavljen i usamljen..
...
Te 3000. godine opet je šetao sam i usamljen. Iz razmišljanja ga je prenuo zvuk zvončića. Zvuk zvončića je bio smeh žene koja je stajala ispred njega.
"Izvinite.. gde su vam ugradili tako lep osmeh" upitao je čudeći se da još uvek neko ima tako nepravilan oblik nosa.
"Nisu ga ugradili, odlučila sam da ne menjam mnogo toga na telu..."
"Divno ste odlučili i nikad ne žalite zbog odluka, uvek vam ostaju lepe uspomene" Setno je rekao.
"Šta mislite da mi o tome ispričate detaljnije uz ručak?" Upitala ga je kao da su se već ranije sreli...
Kao da je zvuk zvončića rekao da više neće biti sami...
Post je objavljen 11.02.2005. u 13:00 sati.