Ivva

Nedostaje mi onih naših par sati u danu da ti kažem šta se krije u meni... Oklop mi se pretvorio u crno beli dan. Hodam po šahovskom polju preciznih pokreta. Figure marširaju logičnim koracima. Umesto muzike čuje se tup zvuk dodira tla sa mirisom pametne realnosti.
Nedostaje mi onih par trenutaka da skinem poslovno odelo, stresem brojke sa reči i ispričam ti bajku;
Nedostaje mi da razgrnem maske svakodnevnice i ogrnem se šalom satkanim od snova...
Noću kada zatvorim oči bojim figure u narandžasto i crveno. Bojim ih u zalazak sunca. Polja gube pravolinijski oblik i pretvaraju se u lavirint slatkih maštanja.
Oblačim belu damu u nežne i slatke šarene haljine...
Kraljevima oduzimam pamet i poklanjam im želje...
Lauferima crtam osmeh oko glave i postaju klovnovi..
Crnoj dami posipam zvezde po trepavicama i čipku po nogama....
Topovi i skakači se igraju veselih ratnika...
Pešacima poklanjam balalajke...
Mešaju se smeh, pesma i vatra ... do zore.
Onda se opet pretvore u pametni dan koji ne veruje u bajke.
Kradem tih par sati od njega i dolazim ovde da sakupim još vilinskog praha i sakrijem ga od stvarnosti. Lepim rečima, lepim mislima otključavam škrinje. Što ga više rasipam, više ga ima.
Hajde da bojimo svet. Ti si na potezu.

Njen miris se provlačio kroz zidove i grickao mu čula, izazivajući sjaj u oku...
Prvi put kada je prošla pored njega, uvukao mu se pod kožu tražeći da ga opet oseti.
Drugi put kada je sreo pogledom mu je rekla da želi da je prati...
Govorili su istim jezikom, jezikom bez reči. Slučajni dodiri u prolazu, njeno približavanje i odlazak uzdignute glave budili su divlju želju. Nenamerni, sve učestaliji susreti su se pretvorili u igru zavodjenja, koja je svakim dodirom i pogledom dobijala novi oblik. Uvek bi ga prvo pogledala, mrseći mu misli treptajem dugih trepavica. Zastala bi čekajući da čuje ubrzane udarce iz pravca njegovog srca a onda bi ga pozvala da se pridruži u radosnoj trci koraka.
Sada je miris dopirao iz njegovog sećanja...
Odjednom je otišla, bez reči kao što je i došla u njegov život.
Pratio je tragove, tražeći je u nekim drugim očima. Dozivao je krikom bola u nekim nepoznatim prolazima...
Nalazio je samo u uspomenama, dok je jednog dana u nekoj tudjoj ulici, na tudjim pločnicima nije opet sreo. Prepoznao je, bila je malo starija, mudrija ali sa onim istim mirisom i čežnjivim pogledom.
Radost mu je prostrujala telom. Poželeo je da joj ne dopusti da ode, da mu opet ubrza dah igrom...
Ipak je zastao. Ovog puta je on podigao je glavu i znao da može krenuti dalje, nekim novim koracima i drugim mirisima.
Nije je ni liznuo...
Moj pametni pas bez pedigrea...

"Poješću sve kolačiće, tebi u inat postaću debela..."
M.P.

"Dragi, ti ja i kolačići, vreme je da neko odavde ode.... Neka to budu kolačići. "
Vreme slavlja prolazi. Hvala svima na lepim željama, greju srce.
Vreme je neprazničnih dana. Neki kažu "neka ti svaki dan bude praznik", ne! Ne mogu više da jedem!
"Moraš još da probaš i ovo sam pravila... Ma ništa lakše staviš šećera, onako otprilike, pa brašna isto tako otprilike... pa jaja... pa.. "
"Aha, sve onako odoka, otprilike..a koliko se dugo to sprema?"
"Pa... onako, ne dugo, otprilike"
"Ma sve mi je jasno.."

Moja prijateljica je zbog tog "otprilike" iznela sve lonce i poklopce koje je imala i pitala
"Koja je šerpa od ovih otprilike?"

Moj brat je kao dečak hteo da skuva jaje samo nije znao da treba da stavi i vodu. Kako je bila lepa kuhinja posle praska, žuta sa nekim tačkicama koje su podsećale na ljuske od jajeta. Od tada kaže "Znam da skuvam jaja ali samo kada sednem na radijator"

Moji prvi kolači su divno izgledali. Kao da se sama karamela razlila po plehu. Sve sam stavila kako su mi rekli "onako, otprilike". Istina, zaboravila sam prašak za pecivo al' nećemo sitničariti.Ivvac ih je toliko hvalio da sam definitivno znala da je zaljubljen. Nakon pet godina je priznao da je dosta bacio. Kažem mu da mi je drago jer sam pomislila da je mazohista, kada sam videla da je pola pleha nestalo.
"Draga ti ja i kolačići, vreme je da neko odavde ode..."

Zato, neka vam ne bude baš svaki dan kao da je praznik, lakše se diše.

Nekada, svako je jurio na svoju stranu, sretali smo se u prolazu... Na Badnje veče, zaboravili bi na svoje probleme i trudili se da i u nama i oko nas vlada radost. Možda sam se najviše smejala baš za vreme Badnjih večeri, kada bi svo petoro bili zajedno. Braća bi uvek, kao po pravilu, smišljala šale na račun ostalih ukućana...
Sada, svako od nas ima svoju, manju porodicu. Ponekad zaboravimo na obaveze i nadjemo vremena da se sastanemo i uvek neko kaže "Kao nekada za Badnje veče, samo što nas je sada još više".

Danas šušti lišće badnjaka na ulicama i oseća se dobra volja na svakom koraku. Bliži se veče ...
"Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas, sasvim slučajno -
Badnje je."
ponekad, kao i u pesmi tužno, ali drago i uvek posebno.

Svim pravoslavnim vernicima želim srećan i berićetan Božić. Mir Božiji, Hristos se rodi!

Bio jednom jedan čovek koji je stalno nešto morao. Morao je da ustaje rano, morao je da radi po ceo dan... Bio je u Parizu ali nije video Ajfelov toranj, bio je u Egiptu ali nije video piramide, morao je da žuri... Gledao je u nebo i nije video zvezde, morao je da spusti pogled... Jednom je sreo dva divna crna oka ali nije stigao da ih zavoli, morao je da ode.
Svašta je imao taj čovek i brodove i kamione i kuću i avione ali nije znao zbog čega je sve to stvorio.
Vremenom, čovek zvani "Moraš" je sve više zaboravljao. Jednog jutra više nije mogao da se seti svog detinjstva. Nije više znao ni zašto je morao da ima toliko novca.
Danima je lutao pokušavajući da nadje svoje uspomene koje je negde usput dok je morao izgubio. Noćima je pokušavao da se seti kako se sanja.
Još uvek je pamtio trošnu kuću i tople ženske ruke koje su ga nekada brižno pratile. Kuća je sada bila prazna, ono što nije zaboravio je da je već dugo sam. Pored kuće je sreo starca i pitao ga da li zna gde je njegovo detinjstvo.
Starac se nasmejao i rekao, da ga se seća kao najvećeg kradljivca bicikla u kraju. Ispričao mu je da niko nije mogao da smisli nestašluke kakve je on nekada i da je samo jednog jutra rešio da bude drugačiji, pričalo se da ga je posetio leptir i da mu je poklonio san koji je on otišao da ostvari.
Čovek je pozvao sve entomologe sveta pitajući ih gde može naći leptira koji nosi njegov san, koji je izgubio jureći. Medju mudrim glavama bio je i dečak koji mu je poklonio gusenicu, pitajući ga šta znači reč "Moraš". Čovek mu je rekao da je samo usput dobio to ime i da se više ne seća zašto.
Gusenica se divno slagala sa njegovim cvećem, koje je on voleo iako nije znao zašto. Cveće se radovalo što može da nahrani svojim listom gusenicu i sve radosnije je raslo. "Moraš" je sve više zaboravljao da mora jer je brinuo o stanovnicima u svojoj kući i divio se ljubavi koja se rodila izmedju njih.
Jedne zvezdane noći gusenica se učaurila i čovek je opet sanjao. Iz čaure je izleteo leptir i došao u njegov san. Vratio mu je uspomene iz detinjstva. Sada je znao šta je želeo kao dečak, zašto je sve morao.
Tog jutra ulicom je jurio čovek na biciklu i pevao neke vesele pesmice. Setio se svog sna, kao dečak sanjao je da ima svoj bicikl!

Negde iza zvezda skupili su se leptiri sa novim zadatkom. Smišljali su za njega, sada nove snove, snove o crnim lepim očima.
Jer san je kao i leptir kada ga dodirnemo više ne može poleteti

Odbrojavanje je počelo: 10, 9... Probijamo se kroz gužvu, ne želimo da nas neko preduhitri i prvi nam poželi srećnu Novu.... Ponoć je. Ljubiš me i ćutiš, plašiš se izgovoriti našu želju, prošle godine se nije ostvarila.
"Ispunilo se mnogo snova, ostvariće se i taj najveći." Smejem se i ubedjujem i tebe i sebe.
Plešemo u sporom ritmu. Cele godine smo igrali brzo. Obećavamo sebi puno lepših trenutaka i slatkih usporavanja.
Počinje samba i plete noge, njiše nam tela, srce kuca jače...
Dobro je, igramo istim ritmom, nije nas saplela realnost.
...
Beogradska stara kaldrma odzvanja od prvojanuarskih šetača. Moja ruka u tvojoj, smešimo se treperavo kao i pre mnogo godina.
Dobro je, leptirići su i dalje u nama, nismo ih umorili.
....
Obilazimo njihovu, "našu" decu. Zvezdice u očima i radosna graja: "hvaja na pokjonu"... Male ruke oko vrata, obraz uz obraz i kikotanje ... Opet smo uspeli da im pogodimo želje.
Dobro je, nismo odrasli previše.
...
Povlačimo se, svako u svoj svet. Susrećemo se na granicama, gde se prepliću. Nismo sazidali zidove izmedju, otvorili smo još puno vrata ove godine.
Dobro je, i dalje smo pozvani.
Gledaš na prazno mesto, koje čeka dečji smeh.
Dobro je, ima toliko snage i nade medju nama.

Tek smo na početku.