Bio jednom jedan čovek koji je stalno nešto morao. Morao je da ustaje rano, morao je da radi po ceo dan... Bio je u Parizu ali nije video Ajfelov toranj, bio je u Egiptu ali nije video piramide, morao je da žuri... Gledao je u nebo i nije video zvezde, morao je da spusti pogled... Jednom je sreo dva divna crna oka ali nije stigao da ih zavoli, morao je da ode.
Svašta je imao taj čovek i brodove i kamione i kuću i avione ali nije znao zbog čega je sve to stvorio.
Vremenom, čovek zvani "Moraš" je sve više zaboravljao. Jednog jutra više nije mogao da se seti svog detinjstva. Nije više znao ni zašto je morao da ima toliko novca.
Danima je lutao pokušavajući da nadje svoje uspomene koje je negde usput dok je morao izgubio. Noćima je pokušavao da se seti kako se sanja.
Još uvek je pamtio trošnu kuću i tople ženske ruke koje su ga nekada brižno pratile. Kuća je sada bila prazna, ono što nije zaboravio je da je već dugo sam. Pored kuće je sreo starca i pitao ga da li zna gde je njegovo detinjstvo.
Starac se nasmejao i rekao, da ga se seća kao najvećeg kradljivca bicikla u kraju. Ispričao mu je da niko nije mogao da smisli nestašluke kakve je on nekada i da je samo jednog jutra rešio da bude drugačiji, pričalo se da ga je posetio leptir i da mu je poklonio san koji je on otišao da ostvari.
Čovek je pozvao sve entomologe sveta pitajući ih gde može naći leptira koji nosi njegov san, koji je izgubio jureći. Medju mudrim glavama bio je i dečak koji mu je poklonio gusenicu, pitajući ga šta znači reč "Moraš". Čovek mu je rekao da je samo usput dobio to ime i da se više ne seća zašto.
Gusenica se divno slagala sa njegovim cvećem, koje je on voleo iako nije znao zašto. Cveće se radovalo što može da nahrani svojim listom gusenicu i sve radosnije je raslo. "Moraš" je sve više zaboravljao da mora jer je brinuo o stanovnicima u svojoj kući i divio se ljubavi koja se rodila izmedju njih.
Jedne zvezdane noći gusenica se učaurila i čovek je opet sanjao. Iz čaure je izleteo leptir i došao u njegov san. Vratio mu je uspomene iz detinjstva. Sada je znao šta je želeo kao dečak, zašto je sve morao.
Tog jutra ulicom je jurio čovek na biciklu i pevao neke vesele pesmice. Setio se svog sna, kao dečak sanjao je da ima svoj bicikl!
Negde iza zvezda skupili su se leptiri sa novim zadatkom. Smišljali su za njega, sada nove snove, snove o crnim lepim očima.
Jer san je kao i leptir kada ga dodirnemo više ne može poleteti
Post je objavljen 05.01.2005. u 23:59 sati.