Odbrojavanje je počelo: 10, 9... Probijamo se kroz gužvu, ne želimo da nas neko preduhitri i prvi nam poželi srećnu Novu.... Ponoć je. Ljubiš me i ćutiš, plašiš se izgovoriti našu želju, prošle godine se nije ostvarila.
"Ispunilo se mnogo snova, ostvariće se i taj najveći." Smejem se i ubedjujem i tebe i sebe.
Plešemo u sporom ritmu. Cele godine smo igrali brzo. Obećavamo sebi puno lepših trenutaka i slatkih usporavanja.
Počinje samba i plete noge, njiše nam tela, srce kuca jače...
Dobro je, igramo istim ritmom, nije nas saplela realnost.
...
Beogradska stara kaldrma odzvanja od prvojanuarskih šetača. Moja ruka u tvojoj, smešimo se treperavo kao i pre mnogo godina.
Dobro je, leptirići su i dalje u nama, nismo ih umorili.
....
Obilazimo njihovu, "našu" decu. Zvezdice u očima i radosna graja: "hvaja na pokjonu"... Male ruke oko vrata, obraz uz obraz i kikotanje ... Opet smo uspeli da im pogodimo želje.
Dobro je, nismo odrasli previše.
...
Povlačimo se, svako u svoj svet. Susrećemo se na granicama, gde se prepliću. Nismo sazidali zidove izmedju, otvorili smo još puno vrata ove godine.
Dobro je, i dalje smo pozvani.
Gledaš na prazno mesto, koje čeka dečji smeh.
Dobro je, ima toliko snage i nade medju nama.
Tek smo na početku.
Post je objavljen 03.01.2005. u 02:51 sati.