31.12.2009., četvrtak
Rezime
|
Reži me. :D Rakle, rezime 2009. godine. Prvo ću emotivno opisat tu godinu, čitavu. Jebao ti isus bog mater da ti jebao isus bog milu mater usranu u pičku, krepaj, umri, nestani, jebi si mater živu ili mrtvu, odi u tri mile jebene pičke materine i tamo se zapali dok ti pasanci mutanti jedu gorući jebeni leš, a mravojedi pišaju po tebi i smiju se mravojeđe. I hijene i sve životinje i vjeverice pišaju po tebi i psuju i žele te zapalit i onda skaču po tebi i mrze te na najjače ikad i žele da nikad ne umreš samo da možeš patit dodatno. I onda umreš, al oživiš, tako da možeš patit još i umreš još dodatno. Mržnja. Prijezir. Sad možemo s podacima. Jebo vam bog isus mater licemjernu lažljivu jebenu pičkastu smrdljivu kukavičku da vam jebo. Phew. That oughta do it. |
30.12.2009., srijeda
|
Po običaju, ljudi su drek. Ljudi su milan bandić. Pogotovo oni iz obitelji, oni su redovito najveći milan bandić, bar iz moje obitelji. No dobro. Neke stvari se ipak valjda mogu izbjeć. Možda. Na žalost, ako je točna ona teorija da prije rođenja sam biraš roditelje, ja sam stvarno više nego glup. Moron smrti. Bio i sad sam. Jebao mu hitler mater. A isusa ćemo kasnije. |
29.12.2009., utorak
|
Mogu sjedit satima kad mi se piša ili kad mi smrde noge samom sebi podamnom ili kad mi je nešto neugodno, ali sam prelijen da bi učinio da ne bude. Satima. Trenutno sam u combo situaciji od nekoliko takovih momenata. Sreća je to, te radost. U kuhinji se razvijaju malena bića, u sobi već veselo skakuću, a ja sam pomičan upravo toliko da si napravim lažnu kavu i kontempliram život. Što čak ne zahtjeva pomičnost. Hranit mi se ne da trenutno, iako bi me hrana možda i veselila. Smotat ću si pljugu. Htio bih danas pisat o sebičnosti i sličnim stvarima. Sebičnost je dobra. Sebičnost nije kad uzmeš nekom autić ili činiš da se osjeća loše. To je milan bandić. Sebičnost je kad si dopustiš bit ono kaj jesi i osjećat ono kaj osjećaš sa sobom. U svom svemiru. Sa ljudima koji su ti nebitni, a koji će se, ako imaju imalo mozga, maknut. Ukoliko im napomeneš da su nebitni, jer treba bar donekle bit i iskren. Nisam zapravo o tome htio pričat. Nemam pojma kaj sam htio reć. Jedna moja prijateljica recimo, tuguje ko isukrst za bivšim. I onda se osjeća krivo radi toga jer je prošlo već godinu dana kao. I onda je moron i sve. A ja sam za bivšom plakao ko isusbog još 4 godine nakon prekida. Možda ne doslovno, ali još nakon godinu i pol sam imao harpun uništenja svega u prsima kad bi prolazio kraj njene kuće. I onda sam bio s idućom ženom i bio sam zaljubljen i volio i sve i dalje sam imao nožić grickalicu za sve prikopčanu na aortu i dalje sam bio jako tužan, prestrašen i sjeban i nisam znao dal ikaj ima smisla. Oću reć, kao što rekoh njoj jučer, iako me ne sluša jer mnije da previše pričam i puca joj kurac za moje mišljenje generalno. Ne postoji tablica s trajanjem prebolijevanja. I ne postoje dva jednaka prebolijevanja. Neki detalji će uvijek bit tu i radi nekih stvari ćemo uvijek obožavat osobu koju smo voljeli. Osim ako ju mrzimo. A meni je moja prva napravila brod od špage i drva jednoć, kad voljesmo se. I to je taj moment. |
23.12.2009., srijeda
Sretan Božić
|
Ljudi su isusi deniala. Recimo, seks. Seks je užasno bitna komponenta svake veze, stvarno je. A ja ga jako volim i znam neke stvari o njemu. Ljudi u vezama većinom imaju seks za mili kurac. Baš zato kaj se boje. Jer je to onda SEKS U VEZI. I to je neš najgore ikad. Ili su sebična govna jer znaju da mogu bit, jer je osoba emotivno vezana, ili su preprestrašeni da bi rekli kaj im ne funkcionira da ne "unište ljubav". To su prestrašne stvari. I onda tu i tam dođem ja, s kojim se može pričat satima, ponekad zabavno jebat satima s tim da obraćam pažnju i još skuham kavu. I onda skuže da može bit super s nekim kog ne voliš. A onda skuže da možda možeš i zavoljet nekog s kim je super. I odu te veze i brakovi u tropičku. Zasluženo. Ja sam fantastičan katalizator. Samo sebi ne pomažem baš. Al to je ok. Ljudi se jako jako JAKO boje fizičkog kontakta. Onog običnog, zagrljaja, poljupca, svega. I koji put im treba objasnit da to nije ništa loše. Onak, stvarno nije. Normalno je. trebalo bi bit prirodno. Ali uz sva mistifikacijska sranja kulture, prestalo je bit. Zagrljaj je prirodan. poljubac je prirodan. to su lijepe stvari. i ne definiraju ništa, to su samo momenti koji su lijepi. Ali ne. cosmo, vita, mila, glorija, magda jebena weltrusky i žuži kažu drugačije. I svijet novaca kaže drugačije. svijet ambicije i definiranosti svega ikad. Zakaj klinci briju po parkićima pijani i jebu se pijani po grmlju? Jer se boje to radit trijezni. Jer se boje pričat. I jer se boje reć nekom e, u ovom momentu si mi kraj svijeta. Samo u ovom momentu možda, ali da. I to je taj išju s bliskošću. A to ne bi opće trebalo potpadat pod kategoriju bliskosti. Nego pod nešto normalno. I kriteriji na osnovu kojih biramo potencijalnog partnera. Isto jako nejasno. Skužio sam kod sebe da kao razmišljam o tim nekim općim kriterijima, a zapravo mi za iste potpuno puca kurac. Ali da, u startu mi definiraju stvari. Gledam potencijalnu Osobu i gledam stvari xy mjeseci ili godina unaprijed. A to je kurčina i nema smisla. I baš pričam s ljudima koji umiru od užasa pri pomisli na zaljubljivanje. Oh bože, da li se isplati. Da li je to Ta osoba. Da li...jebi si mater. Ono, odi, zaljubi se i nek ti bude dobro ta dva dana dok sve ne ode u tri pičke materine, jer kako god okreneš, sutra te može pokupit jebeni kamion i onda sve kalkulacije svijeta ionako odlaze u krasan kurac. Ljudi isuse, odite se jebat, zaljubljivat i sve ikad i radite ono kaj vas užasno veseli te sekunde. Kalkulacije su kurac, planiranje je kurac, probajte živjet sad. Sretan Božić. |
20.12.2009., nedjelja
:F
|
Na leđima mojim je Šašavi šav Zašiven šutke Šašav je sav Malo me svrbi Malo me peče S leđa mojih Odlazit neće Šašavo svrbi Šašavo pecka Na mjestu svakog Jedna je recka Gdje bio je madež Sad više nije Šav tu je mao Gdje nije bio prije |
:F
|
Na leđima mojim je Šašavi šav Zašiven šutke Šašav je sav Malo me svrbi Malo me peče S leđa mojih Odlazit neće Šašavo svrbi Šašavo pecka Na mjestu svakog Jedna je recka Gdje bio je madež Sad više nije Šav tu je mao Gdje nije bio prije |
:F
|
Na leđima mojim je Šašavi šav Zašiven šutke Šašav je sav Malo me svrbi Malo me peče S leđa mojih Odlazit neće Šašavo svrbi Šašavo pecka Na mjestu svakog Jedna je recka Gdje bio je madež Sad više nije Šav tu je mao Gdje nije bio prije |
15.12.2009., utorak
OU
|
KINGS AND QUEENS We were the kings and queens of promise We were the victims of ourselves Maybe the children of a lesser god Between heaven and hell, Heaven and hell. Jared Leto. Malo me sram, ali jebe mater. |
Majko premila
|
Ne samo da sam uspio poslušat pjesmu gustafa od početka do kraja, iako u pozadini, nego sam opet otišao na iskricu ne bi li si prikratio vrijeme. Dakle, majko isušlja premila kristova, sina božjeg. Oni ljudi o kojima sam nekoć pisao su nuklearni intelekt svijeta i svega ikad na istom. No, nakon pogledanih par profila i to je kurac. Idem na fb chat. Propadam. Ne samo da sam nesuvisliji nego ikad, nego padam u crnu rupu dosade, užasa i dna. Znači da ulazim u dobro razdoblje. Isus je milostiv. |
13.12.2009., nedjelja
Oujea
|
Pijan sam prilično. I slušam aeon spoke. Paul masvidal je i dalje mali bog. Nedavno sam to isto rekao jednoj curi, da je mali isus, jer je bila jako super i pametna i sve, a onda ona više ne priča sa mnom sad, jer njena prijateljica ne priča sa mnom. Ljudi su idioti, ali paul masvidal je mali bog, a njemu to neću reć jer onda neće pričat sa mnom, no samo ukoliko je predmet komunikativnog interesa bio njegov basist. Tu mi je glava eksplodirala. Sreća i berićetje je da opet mogu pijan pisat stvari, na najjače je to sreća. Zapinjem stolcem uvijek za isti parket tu u radnoj sobi. I prolijem sve ikad uvijek. Sve mogu napisat što želim. I nikad ne razbijem čašu tako da mi padne sa stotog kata i svi ju ubiju, ne. Razbijem ju kad ju dotaknem drugom čašom. Nisam to danas činio, ali volim jako dugo hodat pijan prema doma. Onak hodaš i hladno ti je ili nije, a ti se klatiš užasno jako i sav si si nekak pobjedničak jer si taman bio vani i sve se dogodilo, a sad ideš doma gdje si sejf. Ali čak i ako si jadan je to super, jer ideš tamo negdje gdje stvari jednako nemaju smisla, ali nitko te ne tuče. Jer kad si jadan i pijan, uvijek imaš osjećaj da si bio žrtva nekakvog užasnog nasilja, iako nisi. No, tvoj mozak je uvjeren da jesi. Možda i jesi. Ja ne znam do koje mjere mozak sam sprema nekakve male traume pod dekicu i da im medveda da ga grle. Onakvog ko iz AI. To je jeben medvjed. Ja bi užasno takvog. I onu neku letjelicu, i onda bi stvarno letio posvuda i gledao one slapove i onda bi se spustio dole blizu i jeo mrtve životinje na žaru. Al ne medvjeda jer je on isus šume i puca mu kurac za sve. Jede ribu i lisica mu se miče i svi, jer bi im jebao mater, s obzirom na to da je najveći. Dosegao sam najžešći moment lobotomije ikad upravo. I volim ga. Hvala ti aeon spoke. Ljudi uvijek odu. A da smo slonovi, samo bi se tukli i nikad ne bi otišli. Za medvjede ne znam. |
12.12.2009., subota
|
Opet sam se probudio u frižideru. Vjetar udara u prozore, a ja sam opet nedosljedan. Imam tik. No, jebeš tik. Opet mi je došlo da se javim curi kaj mi se pradavno sviđala u srednjoj. Htio sam par puta tijekom svih ovih godina, ali eto, ništa od toga, jer ju nemam locirat, nit znam kak se preziva. Jer sam eto, čini se, uvijek bio onaj tip koji obraća pažnju. Dakle, shvaćam da sam u zadnjih godinu dana dobio na poklon ovisnost o opsesijama koje zapravo i nisu opsesije nego kratki momenti preizražene želje, a tik za fizičkim kontaktom nosim otkad mi je skladištarka slomila switch za korištenje mozga tijekom druženja. Pa se onda taj zaglavi ili u druženje modu ili u primam te za pizdurinu modu. Jednom će doć netko i popravit to. Kog boli kurac. I puše mi kroz zatvorenu staklenu stijenu. Ne znam otkud točno, ali isto tako kog boli kurac, osim mojih bubrega. Došao sam do momenta di u pisanom obliku nabrajam podatke. Toliko sam si zabavan da bi gurnuo glavu u bocu od švepsa i onda udarao njome u ogradu, a mjehurići bi brboljili u savršenom skladu s onim kaj mi je u glavi. I ljestvica emocije za kojom očito venem poput cvijeta koji mi je na stolu, postavljena je previsoko od strane osobe koja objektivno nema kvalitete koje bi bile potrebne ni za onu malu emociju za dat kunu ili griz sendviča. Ali ljestvica je tu i visoko je. Danas bi trebao bit miran dan, jer ne idem nikamo. A opet, takvi dani u pravilu ispadaju najbizarniji. Oujea. |
11.12.2009., petak
Dobro jutro
|
Bijah probuđen 10 do 8 ujutro simpatičnom stimulacijom fizičkog tipa koja nije uključivala penis. Nego vrat i sve. Al ne penis. Bio sam jako sretan. O onda se dogodilo pijenje kave na terasi i krmelji su mi bili zaleđeni, pa ih je bilo lakše uklonit. I konačno sam pogledao up, crtić jebe majke i sve ikad. I fakat sam prestao karat i to. Oh, veselja. Ovo je kratak jutarnji post. I da, s obzirom da mi je onemogućeno komentiranje i sve ikad, htjedoh se obrecnut na komentare momka koji misli da zna kak živim. Gle sad -> fulao si. :D Eto, toliko. |
09.12.2009., srijeda
Moj štitonoša humor
|
Humor je stvarno divna stvar. I smisao za humor, te percepcija bizarnih i smiješnih stvari je super sposobnost. Duhovitost je čak stepenicu iznad. Mogućnost ne samo prepoznavanja, nego i kreiranja zabavnih momenata je nešto što ja štujem ispred svake druge ljudske karakteristike, i u čemu uživam više nego u bilo čemu. Bez problema bi proveo život sa ženom koja bi me nasmijavala, pa taman da neki drugi aspekti odnosa ne funkcioniraju ili da mi je recimo ružna ko kurac il nije moj tip. Jebo bi sve okolo ikad, ali proveo bi život s njom. Ali opet, minimum zahtjeva za upravo tim načinom komunikacije mora postojat. Nebitno zapravo. To je moj feler. Ili nije feler, nebitno. Možda i lažem. Možda zapravo želim da bude mala brinetica golemih dojaka lijepog viskoziteta i oblika, te da je poslovna žena koja nosi hranu na stol. A ja neradnik sviram. To je scenarij koji si mogu zamislit isto tako. A možda samo da mi kupi civic type r. Ne znam. Eto, sad vidite koliko kriteriji zapravo ne postoje. No, što htjedoh reć. Humor kao štit, kao filter. Upoznao sam dosta duhovitih ljudi u životu i uvijek su u mom svijetu imali prednost pred svim ostalima. I uvijek su to, bez obzira na spol, bili interesantni odnosi sa nekom vrstom posebnog prepoznavanja, ali koje nikad nije ušlo u domenu dubljih rasprava o nekim stvarima osobne prirode. Zapravo uvijek bi stalo na jednom nivou, bilo da se radi o dugogodišnjem prijateljstvu, zaljubljenosti ili kojem god tipu odnosa. Prema mojem saznanju, stvarno duhoviti ljudi koriste humor kao filter ili štit od svega kaj ih jebe. Ali apsolutno svega. Ja to ne činim. Moja karmička sestrica to ne čini. I ne razumijem to. Meni je svič od zajebancije do ozbiljnog razgovora užasno funkcionalan i događa se u sekundi. I ne vidim zašto bi morao bit rob linije manjeg otpora. Zabave. Da se razumijemo, već sam rekao da mi je to no1 stvar ikad i da to najviše cijenim, ali zaboga, zašto uvijek? Čemu? Da li ružne stvari ili stvari kojima treba posvetit ozbiljnu misao ili dijalog to prestaju bit ako ih slomimo provlačeć ih kroz prizmu humora. Ich don't think so. Da nije 5 ujutro i da nisam popio toliko kava, sročio bi ovo puno bolje. Ali s obzirom da jest 5 ujutro, a kava je mnogo, nit mogu nit želim to bolje sročit. Zašto filtrirat strah, nelagodu, želju za bijegom? To su sve jako kvalitetne i dobre emocije iz kojih se može puno naučit i puno dobit. Većina duhovitih ljudi koje sam upoznao, slomljena je nečime. Počevši od članova moje obitelji, na dalje. Nagledaš se toliko ružnih stvari, da moraš napravit nekakav filter. Ali da, procesiraš ih i odvajaš domene. I ako ti se plače, plačeš. Ne zadržavaš suze tražeć mentalnu digresiju koja te čini čovjekom bez slabosti. Ako se bojiš, jebeno umreš od straha i kažeš da se bojiš. Vičeš da se bojiš. I slomiš to. Ne čekaš da vrijeme prođe i da se smiješ unatrag, zaboravljajuć emociju koju si pritom osjećao. Zagrliš ju jebeno i jebeš joj mater. Ja sam do večeras htio komunicirat s nekim jer sam mislio da se kužimo. I onda sam skužio da se ne kužimo. I instant sam se osjećao najbolje ikad. Jer to prepoznavanje i dijeljenje informacija i emocija i svega je toliko debilna stvar. Pogotovo ako toliko toga još moraš reć sebi. |
Imam svega
|
Fakat imam svega. Napolitanke, krašuljke, sladoled, čajna peciva, rakije, ballantinesa, margarina, banana, mandarina, svega. Ali jedem samo proteine i povrće. Tog nemam. Opće. Bio sam bolestan i onda bi mi poneka prijateljica donijela sve ikad. I onda one donesu sve slatko i sve kaj bolesniku treba i to je najljepše ikad, stvarno je. Imam i jednu prijateljicu koja je posebno super i onda ona donese sve ikad još bolje od ostalih jer donese i meso. Al meni to meso popljesnivi i pretvori se u aliena III, jer zaboravim da je u frižideru. Jer sam retardiran. I sad sam ja kao zabrijao u zdravom tijelu i to sve, prije nego mi je onaj dole to napisao. Jer sam uvijek 2 koraka ispred ljudi u komentarima. To je zato jer ja pišem blog. Imam 2 friška ožiljka na leđima, vađenje madeža. Još imaju šavove i sve. A dobri doktor je prilikom naručivanja lijepo rekao "naručit ću te za malo kasnije, ok je, nije JOŠ rak". Gledao sam ga u nevjerici. On je imao ozbiljno lice. Pišem zato kaj ne mogu spavat, nije da imam nekaj za napisat. Jer nemam. Idem čitat povijest filozofije. Onda će mi glava eksplodirat, pa neću imat problema. :F |
08.12.2009., utorak
|
Eto, ja recimo opet ne razumijem neke stvari. Odnose među ljudima. Btw, da, ti koji si me komentirao dole na najjače, da, prestat ću pit, jest, jebat i sve i bit sretan. Al ozbiljno. :D Patterni ljudske psihe su inače jako jednostavni i njihovo ponašanje je jednostavno obrazložit, predvidjet i sve tome srodno. Moja epizoda sa ženom broj 3 je danas završila, iako zapravo nije postojala ta epizoda konkretno, jer ja nisam s njom htio bit u vezi ni ništa. Htio sam se družit. Druženje samo po sebi zapravo ne nosi nikakve negativne konotacije, a kako se ona meni u jednom momentu jako svidjela, pretpostavljam da trenutno tvrdi da se ne razumijemo (a ne razumijemo se) jer postoji kandidat koji je od mene podobniji za nekakav romantični kontekst odnosa, od kojeg sam ja ionako odustao. I sad, zašto je to teško reć? Ne razumijem. To je ono kad ljudi lažu ko sotone pa kažu da su to činili da zaštite nekog il takav nekakav tipično ljudski bulšit. Zašto pričat o nerazumijevanju kad nije postojao ni moment pokušaja razumijevanja? Nerazumijevanje postoji samo ukoliko je postojao moment pokušaja razumijevanja. Kod mene znam da postoji pokušaj razumijevanje dok mi žila užasa ne pukne, a to je obično uzrokovano nedostatkom logike. No, da me se navuć do nevjerojatnog trajanja. Koji put to može trajat godinama, jer sam naivan poput generalića. Daj mi dovoljno uvjerljivu priču i ja ću vjerovat, apsolutno. Dok se ne skuži da muljaš, lažeš i sereš. A uvijek se skuži, iako koji put trebaju godine. U jednoj od ovih mojih priča su akteri bili u vezi godinama, i dalje su u vezi. I ta veza je bila goli kurac oduvijek. Ali predmnijevam da ljudi, osim kaj se varaju na najjače i sve, prihvaćaju bit nesretni i neispunjeni u vezama. To je valjda nekak normalno, zato da ne moraš bit sam. Kužim ja to. Sad sam sam i pišem sranja po internetu. I jebiga, nekak si moraš upotpunit vrijeme. Naravno da je ljepše bit naslonjen na nečiju guzicu, ili živiš sa obitelji nesretno, ali nisi sam. A opet, ne. Super je kak te žene meni imaju brojeve. A i kak nikome nemrem objasnit da općenito mrzim ljude, jer ih mrzim. Ali tu i tam mi se učini da postoje neki koji vrijede, al to je kurac. Ne vrijedimo, nitko od nas. Ponekad se prepoznamo, pa mi koji jednako ne vrijedimo formiramo zajednice ili se družimo jedan na jedan il nekaj takvog. Doduše, čak ni to ne objašnjava brakove, jer ja ne znam ni jedan koji valja, a to je kao 1:1 druženje koje je ok. Isuse, da. Sad sam se sjetio kaj je golema kurčina smrti. Ja imam prijatelja koji mi je najdulje ikad prijatelj. Od kad smo bili djeca i sve, mi smo prijatelji. On je sad velika odrasla osoba, u braku je i čeka dijete. I ono kaj mi nije jasno je da za koji kurac svi odrastu i onda su onak, ODRASLI. Stvarno su odrasli. Rade sve one stvari kojima smo se smijali kad smo bili klinci. Idu u GOSTE. I onda primaju GOSTE. Onak, onda čiste i imaju grickalice na stolu i sve je užasno čudno prečisto. I to bi još bilo ok, da gosti nisu oni isti ljudi s kojima smo išli u srednju i svi unakrsno bljuvali i pišali jedni po drugima u intoksiciranom stanju. Užasno me zanima di je moment loma. Di ti zabriješ čistit stan kad ti dolazi prijatelj po kojem si pišao. Ne želim to. Doduše, sumnjam da ću ikad nać ženu s kojom bi činio takve aktivnosti, ali ako se već družiš, zaš se nemreš družit kak si se družio kad si bio klinac? Dobro, sad postoji i pictionary i još sva sila igara. Boggle jebote, to ubija. Ne. Sjediš i pričaš o recesiji. Poneka politička šala, poneka socijalna. A ja ne razumijem politiku. Doduše, dovoljno sam siromašan da se mogu šalit s ovim drugim. Kao isus. Božić. Ne volim božić nimalo. Mislim da sam masu puta o tome pisao. Ne volim nikakve blagdane, jer nemrem otić u neku drugu državu u kojoj ne razumijem jezik, da ne moram slušat licemjerna sranja koja ljudi prosipaju tijekom njih. Ali ne ljutim se na božić. Super su mi sve te lampice i kobasice na cvjetnom i koka kola reklame. Stvarno jesu. Ali ljudi nisu. Nisu nikad. Jedan od ovih dana ću možda pisat i o tome zašto su mi ljudi super i kad. Al ne danas. I ok sam. Grijanje radi donekle, svim ventilima sam se najebo matere jako. Sad neš curi i svaš, ali radi. I tako, u nove isusove pičke materine. To je umjesto pobjede, jer njih nema. I iskreno me boli kurac za to danas. Hvala na slušanju. |
07.12.2009., ponedjeljak
...
|
Danas je nešto bolji dan. Možda zato kaj sam ga proveo sa svojom drugom polovicom karme pričajuć do 7 ujutro. I bili smo jadni i smijali se i gledali housea i heroese i ne libimo se fizičkog dodira iako nije uključivao jebanje nego zabavno druženje i jednostavno je bilo dobro. I tak smo pričali dok se nismo polako ugasili, pričajuć sve tiše i sporije, ko roboti u serijama, kad im netko stisne off switch. I nije poanta u jebanjima i svim sličnim sranjima, a bome ni masovnim druženjima. Ja nisam taj tip, bar ne sad. Ovo je ono kaj sam volio ko klinac, kad sam s bratićem satima mogao pričat, a onda bi on zaspao. Ja bi nastavio pričat još sat vremena, iako bi on spavao. Nekakva takva mini sranja koja su kao nebitna su zapravo krasne stvari. Ali eto, vani je kiša i jebem joj mater u pičku. Da ne bude sretan post. |
Dobar dan
|
Još jedan dan koji će vjerojatno proć za mili kurac, pa ga pozdravimo radosnim pozdravom danu. Oj. To nije radostan pozdrav. Činjenica da ružna sranja koja mi se događaju u životu mogu poluduhovito formulirat ne znači da ta sranja nisu iznimno ružna i da ih kao takva ne proživljavam. I ide mi na kurac kaj moram pisat o tim sjebanim stvarima, umjesto da primjećujem one zabavne retardiranosti koje čine život sretnijim i veselijim. I primjetim ih, ali teško ih je percipirat kao toliko super stvari da bi podijelio s nekim tko to ne kuži u potpunosti. I onda krenu srat o tome kako negativan stav privlači negativno. Ali ja nemam negativan stav, da imam, ubio bi se davno. Jednostavno mi se dnevno događa stotinu loših stvari na koje nemrem utjecat. I onda ja to spomenem ljudima, a oni nastave s koeljovskim sranjima. Privlačenje negativnog. Privlačim ti mamu. Nemam defaultno negativni stav. Trudim se. Ali kad imaš svaki dan nekakvo sranje, ali doslovno svaki dan, teško je bit sretan i veseo i brijat na jebenog koelja kojeg bi zatuko nasmrt vrećicom iz apoteke, onom tanjom. Da ga sretnem. To bi trajalo godinama, to ubijanje. I koeljo bi privlačio sva dobra svijeta iz raja. Ne, ne volim psiho pičke, nisam ovisan o tom tipu adrenalina. Ne, ne volim da mi ništa u životu ne funkcionira. Ne, ne privlačim jebene negativne stvari negativnim stavom. Ti ljudi jednostavno dođu i bivaju zli. Bojleri se kvare. Skuteri se kvare. Većinom mi se te sve stvari događaju same, ja veze nemam s njima, samo dođu. Kad sam trijezan, kad radim, kad se trudim. I onda kad se zabijem autom u stup, bar znam da sam ja ta pijana budala koja je sjebala stvar. I onda je stvarno dobro. I nije mi krivo, jer znam da sam kriv. I stvarno nije bed. Ali za ovo ostalo ću stvarno jebat isusovu mater životu. Na najjače. I kužiš da skoro ni sa kime uživo nemreš pričat o tim stvarima. I onda su tamo ljudi i ti se onda nasmiješ i šutiš. I onda pizdiš po internetu, blogu, nečem. Eto, vratih se na blog i lakše mi je, stvarno je. Zapravo ni sa kime ne pričam, ali kažem stvari. Ljudi ne vole pričat o stvarima koje ih stvarno muče. Ne vole ni razmišljat o njima. Jako malo ljudi će ti reć da je nesretno, usamljeno, jadno i nikakvo. To će opravdat onim sranjem da negativna misao privlači negativne stvari ili nečim jednako retardiranim. A istina je da se boje priznat da su slabi. Ne znam zakaj je to bed. Zakaj se skrivamo u prijateljima, poslu, interesima, ne znam čemu, od činjenice da smo slabi? Nemam pojma, ne radim to. Bijeg je uvijek najlakša stvar na svijetu, ikad. Većina ljudi doživi nekakav overload. Spusti im se zavjesa i ne mogu ništa više. Jer su pičkice. Naučih kroz život pitat sva pitanja i čut sve odgovore. Na repeat ak treba. Ali ljudi to ne rade i to me jebe i zbunjuje na najjače. I ona famozna rečenica "bit će bolje". Onda ti pitaš tu osobu zakaj će bit bolje, a koja god ona je, reć će ti "jer mora". Ali stvarno ne mora, onak, ne mora. Pogledajmo oko sebe koliko ružnih i loših priča ima. I to ja velim njima, a oni nastave s koeljovskim sranjima. Privlačenje negativnog. Privlačim ti mamu. Nemam defaultno negativni stav. Trudim se. Ali kad imaš svaki dan nekakvo sranje, ali doslovno svaki dan, teško je bit sretan i veseo i brijat na jebenog koelja kojeg bi zatuko nasmrt vrećicom iz apoteke, onom tanjom. Da ga sretnem. To bi trajalo godinama, to ubijanje. I koeljo bi privlačio sva dobra svijeta iz raja. Ne, ne volim psiho pičke, nisam ovisan o tom tipu adrenalina. Ne, ne volim da mi ništa u životu ne funkcionira. Ne, ne privlačim jebene negativne stvari negativnim stavom. Ti ljudi jednostavno dođu i bivaju zli. Bojleri se kvare. Skuteri se kvare. Većinom mi se te sve stvari događaju same, ja veze nemam s njima, samo dođu. Kad sam trijezan, kad radim, kad se trudim. I onda kad se zabijem autom u stup, bar znam da sam ja ta pijana budala koja je sjebala stvar. I onda je stvarno dobro. I nije mi krivo, jer znam da sam kriv. I stvarno nije bed. Ali za ovo ostalo ću stvarno jebat isusovu mater životu. Na najjače ikad. I blog ne radi. Ja ne mogu ovo postat jer blog ne radi. I interesantno je kako je ljudima užasno svejedno, a kako žele to kompenzirat nekako jer zapravo ne žele da im bude svejedno. I tako mi cura koja me jebeno ne doživljava pol mrtvog kurca i poluignorira na chatu fb inače, nudi kupit grijalicu. "Jer se brine". I onda joj kažem da bi bilo ljepše da me ne ignorira u razgovoru, pa ona popizdi da ju smatram materijalistom i da neće više pričat. Ali ne, uvijek je lakše ponudit materijalno nego razgovor. Nekakvu bezveznu pomoć, nego društvo. Al onda se oni uvrijede jer ti odbijaš najbitnije i najbolje na svijetu - materijalno. Jer zna se da je materijalno najbitnije. I da kad se ljudi zabrinu ne ponude razgovor, nego materijalno. Mater vam svima plitku jebenu usranu mrtvu jebem u pičku, da vam jebem. Ali svima koji me znaju sam divan i zaslužujem sreću, ne. Jebite si sebičnu, usranu, jadnu mater. Od svih glupih kurvi koje lažu i seru, do svih lažnih ljudi koje imam u životu. Možda stvarno karmička jednakost. Jebem sve kaj se miče i jako me to veseli. Možda me i ne veseli. Možda kompenziram. Ali ne lažem. Nisam neodlučan. Ne lažem ni prijateljima. Ne razumijem ovo jebeno, nimalo ne razumijem. Ali kad te karma pogodi u pičku, to se valjda ne može izbjeć. I onda si kriv. Kaj si glasan, kaj si hiperaktivan, kaj imaš epilepsiju, sto jebenih kuraca za koje ne bi trebao bit kriv jer je to jednostavno tako, jebeni isus te takvog postavio tu i sad ti se smije, jer mu puca kurac. Nije fer. Jednostavno nije jebeno fer. Svijete, jebi si majku milu više nego jebeno ikad i umri. |
...
|
Mišljah da se to nemre dogodit. Da se nakon milijardu godina zaljubim najjače ikad i da sam nenormalan na najjače. Ali moguće je. Sad bi obično ovakav početak teksta pratila sretna ljubavna priča. Ali, ovo sam ja, pa to i nije pretjerano moguće. I tako sam ja stajao pored nje il bi mi ležala u krilu il bi se samo držali za ruke i svijet oko mene mogao bi gorit, a meni bi bilo svejedno, jer ionako nije postojao svijet. I tučnja pimpekom po čelu pripadala je nekim pričama koje se nisu događale tada. Ali njen dečko nije dijelio moju ideju našeg druženja. Zapravo, nije dijelio nikakvu, jer mu ona nije htjela ništa reć, pa čak ni da me pozna, što sam predložio i što bi spriječilo sva sranja. Ali mistifikacija odnosa je toliko dobra stvar, da je twilight goli vampirski kurac koji jede vjeverice da ne povrijedi ljude. Prema mistifikaciji, mislim. I onda sam ja umirao. Ne bi se javljala danima, ali je kao zaljubljena. Pa sam ja umirao. Onda sam bio epileptično dno svijeta ikad. I bio sam zbunjen i sjeban i pijan i zabio sam auto u stup s plakatom miše kovača i bio u pritvoru i sve najgore. A onda bivša, koja je onda na kratko opet bila tadašnja, nije htjela doć po mene u pritvor jer joj auto koji je svaki dan vozila svuda ikad, nije bio podoban. Pa sam bez žniranaca i svega hodao od vrapča do zauvijek i sreo bratića i prijatelj je došao po mene i sve. I živio sam tada u dedljem stanu sa tisuću ormara i bio nesretan kao vjeverica iz twilighta jer je prispodobnik dolazio stalno, a bio je nepokretan i sve najgore i sitnim koracima je dolazio stalno. I govorio sitnim riječima. Kad sam ga pitao dal stan ima internet, jer nisam vidio router, lijepo mi je rekao da će on kupit luster, jer nema stana da on nije imao luster. Trebao sam pobjeć, ali nisam. Dugo me nije bilo na blogu. Potjerala me sestra bivše, ucjenom. Krepaj. U međuvremenu sam otkrio umjetne dojke na ženama, to je odlično. Razbio auto, to sam već rekao. Ajmo se vratit na svemirsku ljubav. Preporučila mi je mostove okruga madison. I dalje ga nisam pogledao, jer su mi ga prepričali. I ja sam onda bio jako sretan kad bi se javila. Hodao bi kilometrima u zanosu, pjevao dean martina, sve. Onda se ne bi javila. Onda bi ja krvario iz mozga, svijeta, duše, iz svega bi krvario. A bila je duhovita, to mi se sviđalo. Ali je bila zla. To mi se puno manje sviđalo od ovog prvog, jer mi je uzrokovalo epileptičke napadaje i smrt. Onda sam ja opet bio s tadašnjom, pa sam ju opet ostavio, pa je onda ona bila zlo svijeta smrti ikad uzrokujuć mi šest mjeseci epileptičke napadaje užasa i optužbi za raspad odnosa. A imala je novog frajera tada. Svih tih mjeseci. I onda sam ja skužio da je patološki lažljivac. I prespavala bi kod mene i sve, ali i dalje kao bila tužna jer sam joj uništio život. Tijekom nove veze, za koju nisam znao, iako sam ju pitao, što je negirala. A stalno sam pitao. Ja stalno pitam stvari ako mi neš nije jasno, a nije mi bilo jasno. Što je jasno. Oprostite. Onda se pojavila još jedna, a ta je bila potpuno posebna. Nikad te neću voljeti. Ne moraš. Jebi me. Ajmo pit. Ne volim te, neću ništa s tobom. Ljubim te jer sam pijana. Onda te ne gledam u oči. Ajmo bit prijatelji. Ne javljam ti se uopće i komuniciram prek kurca. Zvonim ti na vrata u deset navečer. Bez najave. Nikad to ne radim, ali kaj nije normalno? Je. To sve naravno, popraćeno je puknućem žile razumijevanja IČEGA jebeno ikad i nakon godinu dana ovakvih sranja, meni dolazi da se ozlijedim plastičnom k+ vilicom po laktu. Novi skuter ne radi. Auto trpi posljedice mispercepcije položaja mišinog koncerta. I da, u stup sam se zaletio jer sam svemirskoj ljubavi pisao poruku. Svijet je zanimljivo mjesto, a ja klikćem radosno. Grijanje ne radi. Auto nemam. Skuter nemam. Do vozačke je još 20 dana. Plaćanje stana je upitna kategorija danas. Hladno mi je, nisam pretjerano sretan, jedina osoba s kojom mogu komunicirat je moja karmička sestrica, a ona je u istim kurčevima smrti i užasa. Kad sam bio mali, moja mama je imala vrapca. Pravog vrapčića, dolazio joj je na rame i onda bi mu ona davala jesti. Voljeli smo ga i nekako se zvao. Jednom ga je ostavila ispod nekakve pizdarije s rešetkama na stolu ispod sjenice i rekla mi je da ga čuvam. Ono čega se ja sjećam je da je mačka došla, digla to rešetkasto i pojela vrapčića. Užasno sam jako plakao i bio uvjeren da je mačka podigla to. Ali ne znam. Mama kaže da je to bilo nemoguće, da sam morao podić tu rešetku. Ali zašto bi ja pustio da mačka pojede vrapca? I iako vi možda ne vidite paralelu, to je upravo to. I dalje se ne sjećam. I ne znam. |
Obitelj i obrazovanje
|
Puno ljudi kad žele reć nekaj, nađu negdje na internetu onu rečenicu iz blade runnera sa c-beams i sve nestaje ko suze na kiši, a ja nikad nisam kužio zakaj to rade i kaj ta rečenica znači, osim kaj je u filmu. Ali iz nekog razloga djeluje jako mistično i nenadjebivo. Ja ju svejedno ne kužim. Oću reć, ne kužim puno toga kaj ljudi inače kuže. Otkrio sam ove noteove na fejsbuku jučer, iako sam neš kao pisao tamo, ali nikak nisam znao kak uć u taj meni jer sam retardiran za fejsbuk, ne razumijem ga i mrzim snažno. Pa ću pisat tu. Zadnje dvije godine bile su, kao i sve one godine prije njih, grotlo pakla, a zadnjih dosta mjeseci je golem kurac zlog šumskog medvjeda u oku. Mojem. Ja recimo, stvarno nemam sreće sa ženama. Rado bih rekao da su one retardirane, ali nisam ziher u to baš. Zapravo i nemam pojma kaj bi pisao. Nekakve istine. Al sve istine su ili nezanimljive ili ružne, pa je onda to kurac. Ali svejedno budem, jebešga. Neki dan sam pričao frendici kako sam obijeđen za bivanje intenzivnim kad se upoznam i taj netko mi se na prvu svidi. Pa mi se smijala jebuć mi mater pritom, jer sam nju maltretirao jako kad smo se upoznali. I onda razmišljah zašto je tome tako. Zato kaj su ljudi govna, predmnijevam, pa tražim gdje je prag pucanja. I ponekad puknu. I to je ok, jer ja inače imam puno više strpljenja za tuđe retardacije nego ljudi za moje. Što tako i treba bit, jer sam ja dobio po kičmici više, pa mi se da trpit. Valjda to tak nekak ide, nemam pojma. Opet sam proveo nekoliko godina s osobom koju nikad više ne želim vidjet. I onda se još zaljubio u drugu koja je bila kurac od dna svijeta ikad prema meni, a nije da sam ikaj napravio loše. A onda mi se dopala jako još jedna koja je opet bila kurac. Možda je to nekakva pizdarija jednakosti za sve ove za koje je meni više-manje svejedno. Ali razlika je u tome kaj ja ne lažem. I nisam neodlučni kurac smrti svijeta, kao što 98% ljudi jest. Ali su jako glasni i odlučni i sve dok treba pričat o tim nekim sranjima. Ako. Većina čak nemre ni pričat jer su jebeni lažni idioti i kukavice. I jeste lažni idioti i kukavice. I treba vam godinu dana za procesirat misao, informaciju ili želju, umjesto sat vremena. Jer ste spori i retardirani. I jebite si mater. Ovo je divan početak mog novog prijateljstva s blogom. Hvala. |