29.12.2009., utorak
|
Mogu sjedit satima kad mi se piša ili kad mi smrde noge samom sebi podamnom ili kad mi je nešto neugodno, ali sam prelijen da bi učinio da ne bude. Satima. Trenutno sam u combo situaciji od nekoliko takovih momenata. Sreća je to, te radost. U kuhinji se razvijaju malena bića, u sobi već veselo skakuću, a ja sam pomičan upravo toliko da si napravim lažnu kavu i kontempliram život. Što čak ne zahtjeva pomičnost. Hranit mi se ne da trenutno, iako bi me hrana možda i veselila. Smotat ću si pljugu. Htio bih danas pisat o sebičnosti i sličnim stvarima. Sebičnost je dobra. Sebičnost nije kad uzmeš nekom autić ili činiš da se osjeća loše. To je milan bandić. Sebičnost je kad si dopustiš bit ono kaj jesi i osjećat ono kaj osjećaš sa sobom. U svom svemiru. Sa ljudima koji su ti nebitni, a koji će se, ako imaju imalo mozga, maknut. Ukoliko im napomeneš da su nebitni, jer treba bar donekle bit i iskren. Nisam zapravo o tome htio pričat. Nemam pojma kaj sam htio reć. Jedna moja prijateljica recimo, tuguje ko isukrst za bivšim. I onda se osjeća krivo radi toga jer je prošlo već godinu dana kao. I onda je moron i sve. A ja sam za bivšom plakao ko isusbog još 4 godine nakon prekida. Možda ne doslovno, ali još nakon godinu i pol sam imao harpun uništenja svega u prsima kad bi prolazio kraj njene kuće. I onda sam bio s idućom ženom i bio sam zaljubljen i volio i sve i dalje sam imao nožić grickalicu za sve prikopčanu na aortu i dalje sam bio jako tužan, prestrašen i sjeban i nisam znao dal ikaj ima smisla. Oću reć, kao što rekoh njoj jučer, iako me ne sluša jer mnije da previše pričam i puca joj kurac za moje mišljenje generalno. Ne postoji tablica s trajanjem prebolijevanja. I ne postoje dva jednaka prebolijevanja. Neki detalji će uvijek bit tu i radi nekih stvari ćemo uvijek obožavat osobu koju smo voljeli. Osim ako ju mrzimo. A meni je moja prva napravila brod od špage i drva jednoć, kad voljesmo se. I to je taj moment. |