Ha.
Ni rudari nisu što su nekada bili. Ne nose više šlemove, jer šta koji k..... ima nešto da im pada na pamet.
Ono žuto na glavi od plastike što noću svetli će ostati samo davna uspomena. Za ove nove gologlave. Držaće na zidu kao sećanje na neka stara dobra vremena. Mada, sva stara dobra su u stvari loša buduća. Ali. Šta znaju današnji rudari?
...
Već je skoro 20 sati neprekidnog kopanja pred monitorom. Kopanja sa njim. Njegovog kopanja. Kopanje kopanja. A i liči na šlem. Nije žut, ali svetli odlično. Osveženje mu je taman toliko da se kao svaki vredni rudar ubedim da će mi oči ostati na istom mestu, ali da će me to osveženje osvežiti...teško. Ne znam ni što se uopšte i zove tako!
Bilo bi divno kada bi se šlem ugasio u narednih par sati, ali su izgledi toliko mali da rudar pomišlja na nepromišljene poteze.
Promišlja nepromišljeno:
...
Davanje otkaza.
Odmazda i preuzimanje rudnika (vrlo pametna misao za ovaj kop).
Ubeđivanja naručioca kopanja da tu uopšte nema onoga što on traži.
Ubeđivanje izvršioca kopanja da je budala koja sluša naručioca kopanja.
Preusmeravanja poziva. Poziva kao zanimanja. Ono na mobilnom nije čak ni podešeno. Šta ima ko da zove rudare. A i rudari ima da zovu, samo ako rikne šlem.
Kupovina krave. Again. Mora da postoji neka totalno sentimentalna veza između krava i rudara u ovo doba.
Izmišljanje da se iskopalo ono što se tražilo, ali naišao drugi rudar pa pripisao sebi. Da ne kažem, krao.
Dizanje kopa u vazduh. Ne vredi. Već su se vinuli u visine. Misle da su nešto.
...
Nepromišljeno promišljanje ili promišljeno nepromišljanje se nastavlja.
...
I ovo ovo svetleće sokoćalo bi moglo i da rikne nekako.
Kako se sad majke mu ga ne pregreva nije mi jasno?

Valjda se dobro osvežava.

Ne znam kako ostali svet ali ja sam srećan čovek/žena.
Iz dosta razloga.
Možda su sledeći razlozi (čitaj ispod) velikoj većini nedovoljni za to saznanje, ali meni su pregršt. Bar ovog vikenda.
jer:

* postoje prijatelji
koji mi donesu divno vino iz daleke zemlje, svađajući se sa svim carinicima evrope ne bi li to vino stiglo do mog imena :)
* postoje prijatelji
koji mi poklone jednu maslinu da se učim deljenju (lako je podeliti celu teglu, ali jednu....:)
* postoje prijatelji
sa kojima pijenje rakije na podu višespratnice postane pravi emotivni raj. ali kakve rakije :)
(bilo je tu i suza, ali svi emotivni rajevi i plaču)
* postoje prijatelji
koji mi kažu biće sve dobro, i ja im verujem :)
* postoje prijatelji
sa kojima uspem da se oznojim pet puta dnevno a da pri tome ne dobijem osećaj da sam izgubila (nešto tečnosti) :)
* postoje prijatelji
sa kojima mi prljave reke, i pijenje kafe pored istih liči na odmor na maldivima :)
* postoje prijatelji
sa kojima sam divno ćutala uz jazz :)
* postoje prijatelji
koji me isprate do vrata stana i ja se osećam sigurno :)
...
...
...
* postoje prijatelji
zato što postoje prijatelji :)

Hvala im.

Napijete se u petak žestoko...naravno nikad bez posledica. Ispuštanje mobilnog telefona na tvrde površine je bilo najmanje zlo koje me moglo snaći. Što jes jes. Ali da se zlo umnožava...pa i to je tačno. Kažu ne ide samo. U to sad već ne želim da ulazim.
Subota. Dan proveden sa držanjem tog istog što-je-pao-par-puta-na-tvrde-površine u frižideru. Da. Nema smejanja molim vas. To je bio jedini način da pročitam ili pošaljem poruku, a kamoli da nađem ničiji znan broj telefona napamet. Jeste da je krajnje simpatično kada čujete zvonjavu u frižideru, između zaleđenih batakova pileta i kukuruza šećerca, ali nije se baš imalo vremena razmišljati o tome, šta mu je s leve, a šta sa desne strane. Da li je sad pile ozračeno ili ne znaću u narednim danima. Ako se nije raspalo do sad, od trauma.
Buđenje jutros ko u stara dobra vremena. Pozivima prijatelja. I ne snalaženjem na nove tehnike. Trebalo mi je dobrih minut da skapiram šta mi se dešava. Ali, hvala prijatelju, kad već nema petlova.
Odlazak u servis. E tu počinje umnožavanje onog što mislih da ide samo.
Dobro jutro, dobro jutro. (Morala sam otići pre i penzionera, jer kapitalizam ne mari mnogo za kašnjenje na posao).
- Želim da ostavim telefon na servis?
- Šta mu je?
- Divlja.
- Kad radi?
- Kad se stavi u frižider.
Tišina. Neprijatna za njega, ali ne i za mene, jer sam ja već u nedelju bila naviknuta da pričam u kuhinji, sa otvorenim vratima friza. Samo što nisam prinela i stoličicu. Sreća pa je bila nedelja i pozivi svedeni na minimum. Ali zvonjava na maximum, inače ga ne bih čula.
- Dobro, ostavite ga. Dođite u pola 12.
- Sigurno. Nemam ja vremena da se zajebavam sa tim, jer drugi aparat nemam.
- Ma sigurno.
Zvrrrrrrrr, zvrrrrrrrrrr....pola 12 je. Ja tačna ko satić.
- Zovite poslepodne.
- Molim?
- Zovite poslepodne, BRE!
On se hrabro prodera, ni ne znajući da sam na poslu već doživela oštrenje živaca, i da mu to ama baš nije trebalo danas. A ni meni. Napustih objekat u stilu holivudskih i razmaženih diva, kad im nešto nije po volji. Za razliku od njih ja psujem ko kočijaš.
Ulazak u radnju, je ličio na kaubojski film. S tim da ispred ne parkirah konja, nego auto, moleći boga da me pauk ne pokupi. Pričao mlađani momak sa nekom tetom...očito je ubeđujući da su oni odgovorni i veoma tačni. Kako li je perfidno lagao. Reče još pogrešniju rečenicu.
- Aj molim te sačekaj!
....
....
....
(ove tačkice nisu prijatne za čuti. ni za ovde, a ni za gospođu koja je izašla)


i...od tada razmišljam o starim i proverenim metodama mučenja, opisanim u knjizi našeg nobelovca.

A tek je 1.
Mislim da će prijatelj morati da me budi i sutra. Ili kupujem petla. Taman će mi uz moju kravu Cvetu biti super.

Posle jeseni dolazi leto. Da, da, da. Objavili su na svim stanicama.
Vest je glasila: U ovom delu sveta nešto se pojebalo (osim ona dva goluba kod mene na terasi i možda nekih komšija...široj populaciji nemam uvid u te aktivnosti).

Kutije sa zimskom obućom, koje sam odložila na ormar (oh, beše to optimistično), sam pre neki dan/nedelju/mesec, opet skidala, i sve se nekako plašim ponovnog penjanja na stolicu. Ne zato što se nešto preterano bojim visine (bar ne te od pola metra)...nego, postadoh nepoverljiva. Veeeeoma nepoverljiva. Jer:

- Kako verovati svetu gde ide jesen pa leto?
- Kako verovati oblačku koji tako naivno izgleda?
- Kako reći svojim campericama, idete opet u kutiju? Gore.
- Kako objasniti novim papama da su možda već izašle iz mode?
- Kako u svemu tome prestati nositi kišobran? Zelene boje.

Da počnem možda da brojim unazad?
Godine, hm...možda.

Neće ni to pomoći.
Ovom vremenu se ne može ući u trag.

Imam novog prijatelja.
Stekla slučajno. I čudom. Za one koji veruju u čuda.
Prijatelj nosi naočare. A sve vidi i sve zna. Naravno, kao pravi skromni gospodin, se pravi da nije tako.
Ali nesvesno se pravi! I to mu super stoji.

Plan A. Letovati na Krfu.
Propao u vodu. I to Jonsko more. Tačno tu pored Krfa, neposredno uz njega...buć. Nema. Kažu malo je hladnije sad u ovo doba godine.
I neka je. Neka se smrzne. Potone. Jebeni plan. A. Ko Atlantida.

Plan B. Odustati tužno i besno od plana A.

Plan C. Zdravo postaviti pitanje.
Da li neko u ovoj zemlji nudi aranžmane od 15 dana, a da to nisu oni autobuski, koji su u stvari devet ili ako imate sreće deset dana, jer onih par komada koje platite, sigurno vam ostaju za pišanje više puta na granici, za free shopove koji ne rade i imaju očajne parfeme...za dane kada poželite da autobus nikada nije ni izmišljen. A ni vozač istog sa svojim repertoarom filmova, koji najmanje služe za prijatan put. Dobro, tu su pilule ko voli da GUTA, jel.

Plan D. Odgovoriti na pitanje iz plana C.

Postoji mnogo objašnjenja kako je nastalo ovo ime.
Ime odmorišta.
Svemirske stanice.
Spisateljske radionice.
Najbolje zasađenog mladog luka na svetu.
Gde se čuju žabe i ptice koje pevaju u horu. Da, da. Horu.
Mesta, gde vino dobije petu dimenziju.
Ni tamo ni ovamo.

Može se prvo krenuti onim asocijativnim metodama.
Tipičan mix vojvođanskog salaša i galaxie.
Ali.
Ne žuriti. Zar vam ova kuća liči na salaš? Ili ove ljuljaške imaju i u drugim galaksijama?
(Ako li i imaju, što nisam astronaut?).

Nope.
Ne važi.
Nije istina.

Nekada davno su neki tamo davni rimljani vladali ovim delom planete...odavle.
Sa te tačke. Kod te kuće. Možda i sadili luk. Vino siguro pili. I nazvali stvarno galaxia. Da da. Videli su sve ispred sebe. Puknutu ravnicu i ptice u horu. I žabe koje dodaju bass.
Ali spisatelji ko spisatelji, priučeni svet koji je prepisivački radio za te-što-jedu-pa-onda-povraćaju, u nekim tamo davnim spisima, prekrstiše to u salaxia.
Zbog sličnosti slovnog znaka?
Zbog vina i pete dimenzije?

To ostade nezabeleženo.
I bolje.

Poslala sam prijatelju mail. Pisalo velikim slovima: DEPRESIVNA SAM.
Reko brat: IDI GLEDAJ X MEN U BIOSKOPU!!!
Idem. Probati.

Dokona subota ne dokonih ljudi. Sve aktivnosti na kiseoniku otkazane, pa se druženje obavlja na starom i dobrom mestu. Kućnom ateljeu. Danas extra vlažnom. Patnja oko izbora garderobe za slikanje. Jer:

1- Imam dve vrste krpica (krpa, komada...) u ormaru. U jednoj se prljam (ili delujem drugima prljavo:), a u drugoj se "šepurim".
2- Ta druga šepureća postane pre ili kasnije umazana. Ako ne razmišljam.

Prednost takve podeljenosti je što vrlo lako opravdam (sebi) kupovinu novih, jer sam one super-crne-lone opet umazala dok sam "samo nešto malo popravljala".

Slikanje. Sa glavoboljom. Sa manjkom sna od prethodne noći. I noći pre. Sa ćelijama u meni koje štrajkuju sa transparentom: kretenu, hoćemo redovnu dozu sna, sexa i alkohola! Sa telefonom koji je off. Sa muzikom koja je već elementarni sastojak čak i onih ćelija koje se bune. Biološka ravan.

Pomeri ovo levo. Stavi ovo malo desno. A zašto? Gde mi je ona mala crna četkica? Moram da dokupim još onog plavog pigmenta. Do jaja je. E da nisam preslikala juče ovaj deo, sad bi bilo super. Jebem ti...opet mi pikavac upao u teglu sa vodom...
Standardna pitanja i autokomunikacija u toku "malanja"...kako to već moderno zove moj otac.

Nisam rekla ali moram.
Svi oni vodiči koje pročitate pre raznih izložbi (nekad i posle ako kasnite) ne važe! Jer:

1- Nema šanse da se ovo moje krivo nasađeno i apstraktno drvo može povezati sa bilo kojom filozofijom i istinama, jer jedini razlog što je prisutno je nekoliko pijanstava ispod istog. Vrlo sentimentalnih rakija.
2- Tamo neka crvena fleka, nije ni u kakvoj ravnoteži sa tim drvetom, jer samo ja znam da su to crvene gaće na žute tufne. Što? Bilo mi smešno. Da muške gaće budu crvene. Pa ne na bele, nego baš na žute tufne. Vrlo prosto.
3- Je crvena pozadina, koja je ostala od slučajnog podslikavanja postala zalazak sunca. Eto tako. Svidelo mi se da moje drvo i pijanstvo ispod njega bude na toplom. A i suve gaće u svemu tome.
4- Ono tamo gore ćoškasto nije: JAKA DIJAGONALA KOJA SVOJOM DEBLJINOM LINIJE DRŽI CELU KOMPOZICIJU I DAJE JOJ NEVEROVATAN ODNOS I MIR. Ne!!! Samo plast sena koje sam volela kao dete. I miris istog.
5- Klupa ispod drveta nije splet apstraktnih i dinamičnih linija, nego jedna klupa na kojoj volim da sedim i gledam svoje pružene noge.

...i mogu ja tako do tačke milion.

Možda i ne moram. Niko ne čita kataloge. Jer:

1- Jedna trećina je svakako došla zato što bi trebalo doći na izložbu. Tu ima socijalne kurtoazije i rodbine.
2- Druga trećina su kolege, koje ne znam zašto i dolaze, jer odavno znaju kako izgledaju slike.
3- Ostatak su šunjači za besplatnu cugu. I sklanjanje sa kiše.

Samo mala grupacija ne spada u nabrojane grupe a oni su:
Ili pisali recenziju.
Ili vas razumeju i bez slika.

...

Kakvo je bre ovo pišljivo vreme, pomisliću da mi je uskoro rođendan!

Naziv posta samo inspirisan pesmom koja je trenutno u čulnom opsegu.
Prvo palo na pamet. (Dobar zvuk uvek dođe do mozga).
Možda i nedostatak teme.
Fuck the tema, kad je potreba u pitanju.
Ili rizling.
Dovoljno hladan.
Gornja polica friza.
Iznad rotkvica, koje btw treba da bacim. Ono živ čovek od stajanja ne može pojesti!
Da ostavim za neke neželjene goste?
Nope.
Takvi ne ulaze u moj mir.
Sem poštara, koji je PO-željan i nosi naručene knjige.
Ili eventualno prijavu za brzu vožnju.
Ili...
komšinicu koja sa svojom nikad utvrđenom dijoptrijom neće skapirati šta se dešava iza ove strane brave.
A prisluškuje, znam.
Eh, da ima bar šta čuti.
Sem večerašnje utakmice.
Imogena.
Vina.
Hodanja u klompama.
Traženja nikotina u šteku.
I...