Posle jeseni dolazi leto. Da, da, da. Objavili su na svim stanicama.
Vest je glasila: U ovom delu sveta nešto se pojebalo (osim ona dva goluba kod mene na terasi i možda nekih komšija...široj populaciji nemam uvid u te aktivnosti).
Kutije sa zimskom obućom, koje sam odložila na ormar (oh, beše to optimistično), sam pre neki dan/nedelju/mesec, opet skidala, i sve se nekako plašim ponovnog penjanja na stolicu. Ne zato što se nešto preterano bojim visine (bar ne te od pola metra)...nego, postadoh nepoverljiva. Veeeeoma nepoverljiva. Jer:
- Kako verovati svetu gde ide jesen pa leto?
- Kako verovati oblačku koji tako naivno izgleda?
- Kako reći svojim campericama, idete opet u kutiju? Gore.
- Kako objasniti novim papama da su možda već izašle iz mode?
- Kako u svemu tome prestati nositi kišobran? Zelene boje.
Da počnem možda da brojim unazad?
Godine, hm...možda.
Neće ni to pomoći.
Ovom vremenu se ne može ući u trag.
Post je objavljen 16.06.2006. u 21:50 sati.