Napijete se u petak žestoko...naravno nikad bez posledica. Ispuštanje mobilnog telefona na tvrde površine je bilo najmanje zlo koje me moglo snaći. Što jes jes. Ali da se zlo umnožava...pa i to je tačno. Kažu ne ide samo. U to sad već ne želim da ulazim.
Subota. Dan proveden sa držanjem tog istog što-je-pao-par-puta-na-tvrde-površine u frižideru. Da. Nema smejanja molim vas. To je bio jedini način da pročitam ili pošaljem poruku, a kamoli da nađem ničiji znan broj telefona napamet. Jeste da je krajnje simpatično kada čujete zvonjavu u frižideru, između zaleđenih batakova pileta i kukuruza šećerca, ali nije se baš imalo vremena razmišljati o tome, šta mu je s leve, a šta sa desne strane. Da li je sad pile ozračeno ili ne znaću u narednim danima. Ako se nije raspalo do sad, od trauma.
Buđenje jutros ko u stara dobra vremena. Pozivima prijatelja. I ne snalaženjem na nove tehnike. Trebalo mi je dobrih minut da skapiram šta mi se dešava. Ali, hvala prijatelju, kad već nema petlova.
Odlazak u servis. E tu počinje umnožavanje onog što mislih da ide samo.
Dobro jutro, dobro jutro. (Morala sam otići pre i penzionera, jer kapitalizam ne mari mnogo za kašnjenje na posao).
- Želim da ostavim telefon na servis?
- Šta mu je?
- Divlja.
- Kad radi?
- Kad se stavi u frižider.
Tišina. Neprijatna za njega, ali ne i za mene, jer sam ja već u nedelju bila naviknuta da pričam u kuhinji, sa otvorenim vratima friza. Samo što nisam prinela i stoličicu. Sreća pa je bila nedelja i pozivi svedeni na minimum. Ali zvonjava na maximum, inače ga ne bih čula.
- Dobro, ostavite ga. Dođite u pola 12.
- Sigurno. Nemam ja vremena da se zajebavam sa tim, jer drugi aparat nemam.
- Ma sigurno.
Zvrrrrrrrr, zvrrrrrrrrrr....pola 12 je. Ja tačna ko satić.
- Zovite poslepodne.
- Molim?
- Zovite poslepodne, BRE!
On se hrabro prodera, ni ne znajući da sam na poslu već doživela oštrenje živaca, i da mu to ama baš nije trebalo danas. A ni meni. Napustih objekat u stilu holivudskih i razmaženih diva, kad im nešto nije po volji. Za razliku od njih ja psujem ko kočijaš.
Ulazak u radnju, je ličio na kaubojski film. S tim da ispred ne parkirah konja, nego auto, moleći boga da me pauk ne pokupi. Pričao mlađani momak sa nekom tetom...očito je ubeđujući da su oni odgovorni i veoma tačni. Kako li je perfidno lagao. Reče još pogrešniju rečenicu.
- Aj molim te sačekaj!
....
....
....
(ove tačkice nisu prijatne za čuti. ni za ovde, a ni za gospođu koja je izašla)


i...od tada razmišljam o starim i proverenim metodama mučenja, opisanim u knjizi našeg nobelovca.

A tek je 1.
Mislim da će prijatelj morati da me budi i sutra. Ili kupujem petla. Taman će mi uz moju kravu Cvetu biti super.