Ha.
Ni rudari nisu što su nekada bili. Ne nose više šlemove, jer šta koji k..... ima nešto da im pada na pamet.
Ono žuto na glavi od plastike što noću svetli će ostati samo davna uspomena. Za ove nove gologlave. Držaće na zidu kao sećanje na neka stara dobra vremena. Mada, sva stara dobra su u stvari loša buduća. Ali. Šta znaju današnji rudari?
...
Već je skoro 20 sati neprekidnog kopanja pred monitorom. Kopanja sa njim. Njegovog kopanja. Kopanje kopanja. A i liči na šlem. Nije žut, ali svetli odlično. Osveženje mu je taman toliko da se kao svaki vredni rudar ubedim da će mi oči ostati na istom mestu, ali da će me to osveženje osvežiti...teško. Ne znam ni što se uopšte i zove tako!
Bilo bi divno kada bi se šlem ugasio u narednih par sati, ali su izgledi toliko mali da rudar pomišlja na nepromišljene poteze.
Promišlja nepromišljeno:
...
Davanje otkaza.
Odmazda i preuzimanje rudnika (vrlo pametna misao za ovaj kop).
Ubeđivanja naručioca kopanja da tu uopšte nema onoga što on traži.
Ubeđivanje izvršioca kopanja da je budala koja sluša naručioca kopanja.
Preusmeravanja poziva. Poziva kao zanimanja. Ono na mobilnom nije čak ni podešeno. Šta ima ko da zove rudare. A i rudari ima da zovu, samo ako rikne šlem.
Kupovina krave. Again. Mora da postoji neka totalno sentimentalna veza između krava i rudara u ovo doba.
Izmišljanje da se iskopalo ono što se tražilo, ali naišao drugi rudar pa pripisao sebi. Da ne kažem, krao.
Dizanje kopa u vazduh. Ne vredi. Već su se vinuli u visine. Misle da su nešto.
...
Nepromišljeno promišljanje ili promišljeno nepromišljanje se nastavlja.
...
I ovo ovo svetleće sokoćalo bi moglo i da rikne nekako.
Kako se sad majke mu ga ne pregreva nije mi jasno?

Valjda se dobro osvežava.