petak, 26.11.2010.
Šta nakon totalne rasprodaje?
Pamćenje ponekad nalikuje na ilegalni pokret otpora,
a pamtioci na ilegalce.
(Dubravka Ugrešić)
Danas, (u petak, 26. novembra 2010), tačno u podne, na obali Dunava, s novosadske strane, jedna grupa studenata/kinja izvela je mini performans. Pročitan je tekst (o čoveku i reci, pretpostavljam, jer je sve bilo na mađarskom, jeziku koji razumem jedva na nivou kupovine na pijaci), a onda su okupljenima podeljeni papirići i male crne grafitne olovke. Svako je napisao jednu poruku, upućenu nekome ili nečemu i te su poruke onda ekserima zakucane za komad drveta - „čamac“. Čamac sa porukama koje treba nekud da odu, jedna devojka i jedan momak odneli su u reku. Ukoračili su do kolena u vodu i pustili poruke: da ot/plove. Nekud, nekome ili nečemu. I onda smo svi pljeskali. Performans je završen. A za samo nekoliko minuta i plovidba čamca je završena. Nasukao se, ostao u sred mulja. Nije uspeo da otplovi čak ni do one strane mosta. Sve su poruke ostale tu odakle su poslate. Ali to više nije bilo bitno. Performans je završen. Acta est fabula.
Bio sam pomalo potrešen gledajući taj komad drveta, „čamac sa porukama“ – kako se baš tu, pored nas, s nama – ljulja na talasima Dunava. Ljulja i ne talasa, kao ni mi, uostalom. Performans je trebalo da preispita komunikaciju: kao fenomen, kao mogućnost, kao želju. Čamac je trebalo da otplovi, da pokaže da granice ne postoje.
Kao i mnogi brodovi, sudbina i ovog je: tonidba.
Vraćajući se, u univerzitetskom kampusu sam primetio ženu koja prodaje: sve i svašta. Nakit, i ono što bi trebalo da predstavlja nakit. Bila je to gomila minđuša, narukvica, lančića, delova i delića nečega (ko zna čega). Bila je to još jedna totalna rasprodaja.
I baš kao i u nedavno objavljenoj knjizi Mire Furlan („Totalna rasprodaja“, Samizdat B92, 2010), na totalnoj rasprodaji je sve, i na totalnoj rasprodaji smo svi. I jedino što nam ostaje jeste ta ista totalna rasprodaja.
Sve one fraze, poput „što si se prodao/la“ više ne znače gotovo ništa. Jer, čemu retoričko pitanje, čemu to „što“, nije li svaki izbor zapravo jedna vrsta prodaje, rasprodaje sebe i/ili svega oko sebe? I gde su svi oni natpisi „nije na prodaju“? Rasprodati su.
Gotovo nikad ne razmišljam o Dunavu, kao što nikad ne razmišljam o reci. Uvek sam više voleo more. Reke, a pogotovo one velike i trome, podsećaju me na dosadu, na nemogućnost da odem, na večitu poetiku, estetiku i politiku: mulja. A uz mulj nekako idu i mem, neprovetrenost i ustajalost konstantnih pokušaja, i ljudi.
„Ljudi su ovdje memljivi do bola“, reči su moje prijateljice iz Sarajeva. I izgleda da jedino mem pokazuje da granice: ne postoje. Njemu ne treba ni performans, niti čamac.
Idući dalje, glavnim bulevarom, prolazio sam pored ljudi koji na starim čaršavima na trotoaru, prodaju, gle, opet: sve i svašta! Stare telefone sa brojčanicima, iznošene sandale, prazne tegle, čepove od flaša, pertle, razne časopise, prazne novčanike. Svi oni sede na svojim hoklicama, malim stolicama na rasklapanje, zamotani u neke stare bunde i šalove. Sede i ne gledaju u prolaznike. Ali ne gledaju ni u „sve i svašta“ što su izneli iz svojih domova – verovatno svesni apsurda svoje pozicije: prodavac ničega. Ili ima onih koji će kupiti baš tu praznu teglu ili baš te sandale, ili svoj novi novčanik, pun – zameniti za stari, prazan. Nekoliko ih sedi baš ispred velikog supermarketa. U izlogu, iza njihovih leđa, velikim slovima piše: Akcija! Veliko sniženje! Totalna rasprodaja! Samo još ove nedelje! Samo danas! Oni se na te poruke ne osvrću. Okretanje leđa „svemu i svačemu“ možda je jedini bunt koji mogu da iskažu.
A gde sam ja u celoj toj priči? Koja je moja pozicija, kakva mi je uloga: posmatrač ili počinitelj? Ili svedok nečinitelj.
Svojoj sam prijateljici iz Sarajeva, onoj istoj, jednom napisao: Ponekad imam osećaj da sam ispao iz nekog starog ormana, a da su sa mnom ispale i neke čudne stvari i stvarčice, krpice, ceduljice i parčići nekog sveta, razbijenog i bačenog u smeće, još davno.
Čamac sa porukama verovatno i dalje stoji nasukan uz obalu. Kao i svi oni prodavci ničega, „svega i svačega“. Mulj je njihov zajednički imenitelj, mulj i totalna rasprodaja.
Nije li onda jedino što ostaje nakon totalne rasprodaje: tonidba?
Poruka koju sam danas napisao i želeo da pošaljem „čamcem“, glasi:
Održimo mir u sebi kako bismo razumeli ljude oko sebe.
petak, 19.11.2010.
Nostalgija kao intermezzo
Dan je prijatan, možda poslednji ove jeseni. Meko novembarsko sunce traje i ne posustaje. Beograd je živ, nevezano za to koje je godišnje doba. Nas četvoro sedimo u bašti kafića, pored stepeništa, s pogledom na Savu. Došli smo da bismo se sreli. Sastali smo se da bismo usmerili protok vremena, da mu ne bismo dozvolili da prolazi tek tako, tu negde, pored nas, mimo nas. Oteli smo ono što nam pripada: intermezzo.
Je li život satkan od vremena čiji smo i mi sastavni deo, ili ono zaista prolazi mimo nas, nekom svojom putanjom, konturama i marginama koje ne prepoznajemo? Imamo li pravo da ga pustimo – da ide/ode kud je pošlo? Ili su ovakva pitanja, u najmanjem, bez ikakvog smisla?
„Odnos prema prošlosti“, tj. prema prošlostima, tema je koja je u poslednje vreme preispitivana, čini se, bezbroj puta. Dominantna diskursna matrica u kojoj se vrtimo / nas vrte bez milosti, ovu temu postavlja, sklanja i ponovo vraća „na repertoar“ kad i kako hoće. Tu su sve one sintagme poput: politika sećanja, pitanja identiteta, susreta i prožimanja – sve ono od čega se najčešće ježimo i umesto „prožimanja“ mi čujemo „proždiranja“, umesto „identiteti“ čujemo „lokaliteti“. Više ne čujemo, kao što već odavno ne slušamo i ne mislimo. U simulakrumu „procesa“ – razvlačimo se kao u bali.
U imaginarnim prošlostima, kakva je i ona „jugoslovenska“, razapeta između Bajadera i Negro bombona, Jaffa keksa i Buco sira, Smokija i Bronhija, sve je postavljeno tako da štima, da nas miluje svojom smislenošću i prijatnošću. Konditorski i drugi (prehrambeni) proizvodi, obavijeni velom nostalgije za pokojnom nam domovinom, trepere u našim sećanjima kao lampice sa novogodišnje jelke. Osećamo sva ta sećanja, živimo ih, ni ne pomišljajći da se zapitamo nad njima – jesu li ona stvarna ili umišljena, je li to čega se sećamo – zapravo ikad postojalo. I jesu li sve te bombone zaista tako bitne za naše živote.
Ušuškani u papiriće i celofane, u priče i pričice, okićeni lampicama kao novogodišnja jelka, (ona koju smo presekli kako bi nam stajala u dnevnom boravku), kao amputirani deo neke celine (!) prenet u neku novu sredinu, celinu (!) koja obećava – plutamo, tonemo pa opet isplivavamo, potopljeni, ali živi i pokušavamo da složimo puzzle svojih života – u nekakvu sliku, jasnu ili manje jasnu, prijatnu ili manje prijatnu. Sve što je iščašeno teži vraćanju na svoje „pravo mesto“. Tako su nas učili.
Nostalgija je legitiman izbor. Ona je dozvoljeni čin biranja predaha. Nostalgija se prašta. Ona može biti i intermezzo, a ne uvek nužno pogled na svet ili modus vivendi. I ne mora sve biti samo (po sebi) kritički (pro)mišljeno, analitički obrađeno, racionalno objašnjeno. Imamo pravo da puzzle svojih života složimo samo do pola, ili da baš u onim delovima koji bi se (nekom sa strane) činili najvažnijim – ostavimo rupe. Povremeni intermezzo ne mora biti potencijalni cancer, povremena nostalgija ne mora biti potencijalna opasnost. Strah od nostalgije ne mora biti strah od (pri/hvatanja) života.
Tamo prekoputa, s one strane Save, trebalo je da bude Muzej revolucije naroda i narodnosti SFRJ. Danas je to mesto na kojem se okupljaju beskućnici. Oni koji (više) nemaju (svoj) dom. Ali možda im (još uvek) svetle one iste lampice, kao i nama koji se motamo po starim celofanima i papirićima, po sećanjima i pitanjima, pokušavajući da pronađeno baš onaj deo – koji nedostaje da bi puzzle naših života postao celina (!). Od revolucije do beskućnika – ostali su narodi i narodnosti. I ostali smo mi koji od vremena otimamo bar delić, intermezzo koji traje duže od trenutka. Mi kojima je nostalgija predah u traženju svih delića koji nedostaju.
(17. 11. 2010)
petak, 12.11.2010.
Zaustavimo ubijanje!
Zaustavimo ubijanje! – o lustraciji, sećanju, nogama koje smrde na ratne zločine i zadahu masovnih grobnica
Divan jesenji dan, meko novembarsko sunce, pod nogama šušti opalo lišće kestena i platana.
Koristim poslednje sunčane dane za šetnju. Parkove izbegavam, prolazim samo pored njih. Nikad kroz njih. Pogled na sunca upijajuće i uvek željne (čitaj: gladne) penzionere, mlade roditelje sa svojom još mlađom decom, dečake i devojčice pobegle sa časova koji sede ili leže po klupama i tu, na očigled svih i u inat svima, pokazuju svoju telesnu prisnost – dovoljan mi je. Ne moram biti jedan od njih.
Ali ipak ih svaki put pogledam, da ne zaboravim gde se nalazim. Jer, zbilja je zbilja.
Hodam brzo i ujednačeno. Ne zaustavljam se i ne okrećem. Hodam ravno i gledam ispred sebe. Ipak, periferni vid mi ne dozvoljava da mi neke stvari promaknu, da budem autističan. Tako sam danas (četvrtak, 11. novembar 2010), prolazeći pored Petrovaradinskog parka, na bilobordu ugledao plakat. Ni prvi ni poslednji, ni bilbord, ni plakat. Ipak, nešto me je zaustavilo. Nisam mogao dalje, ne tek tako.
Plakat je zalepljen u donjem delu bilborda, na osnovi. Iznad, na samom bilbordu, stoji poruka Lige socijaldemokrata Vojvodine, nešto o lustraciji. Zato što su pljačkali ili Zato što su isterivali. Ne sećam se, ali znam da je tačno, i jedno i drugo. Samo, ima nešto, nešto prilično gadno, nešto što mi više ne proizvodi onaj osećaj euforije, ili inata, osećaj da to što piše – nešto i znači. Lustracija, pljačkali, isterivali, liga, socijaldemokrate, Vojvodina... reči, reči, reči. Opet reči, opet te iste reči. Čita li ih iko, čuje li ih još ko? Misli li ih bar neko?
Stojim i posmatram bilbord i plakat. Na plakatu je fotografija čoveka sa naočarima koji na svojim ramenima nosi (svoje) dete, dečaka od nekoliko godina. Otac i sin. Ispod piše: Zaustavimo ubijanje Šešelja!
Naravno da sam prepoznao tu facu, naravno da sam znao o kome se radi i pre nego što sam pročitao šta piše ispod. Šešeljeve konture se prepoznaju i u mraku. Jedino mi nije bilo jasno šta će to dete na plakatu. Onda mi je sve postalo jasno. Još jedna vrla akcija Srpske radikalne stranke, one što se pre dve godine raspala kad je Tomislav Nikolić, Šešeljev avatar kako to kaže Dubraka Ugrešić, iskoračio (jednom nogom) iz uprave za isterivanje i/ili klanice onih koji nisu bili po merilima, po poreklu... Ma, to je već svima jasno.
Samo jedan podsetnik, odavde: Hrtkovci.
Fotografija koja prikazuje oca i sina trebalo bi da potrese slučajnog prolaznika, da ga natera da se zaustavi, da promisli, da kaze: Stvarno, dokle više? Nije fer! Čovek ima decu...
Sve to da, ali samo ako pretpostavimo da taj prolaznik nema mozak, odnosno da razum ne koristi, da mu glava stoji na ramenima samo da bi opsluživala osnovne fiziološke funkcije. Znate koje su to funkcije, ima ih više od dve. Ali ne više od pet. I da bi na njoj stajao šešir, ili kapa, ili šapka, ili šajkača, ili beretka.
Pretpostavimo li prolaznika koji nema ni trunku razuma, onda plakat ima smisla. Međutim, ako taj isti prolaznik aktivira i svoju elementarnu inteligenciju i pokuša da spoji samo dve stvari, ideja plakata pada u vodu. Ne mora svako znati šta znači lustracija. A o socijaldemokratiji da i ne govorimo. Ali, šta je pljačka i šta je isterivanje – to verovatno zna više od pet procenata stanovništva. E sad, ako na poznavanje te dve reči dodamo i elementarno sećanje, ono na vreme od pre petnaest, šesnaest, sedamnaest, osamnaest, devetnaest, dvadeset godina (bilo koje sećanje od ponuđenih dolazi u obzir) – onda je stvar potpuno jasna. I onda možemo postaviti sledeće pitanje: koliko sinova je ostalo bez svojih očeva, koliko očeva je ostalo bez svojih sinova, koliko porodica je ostalo bez svojih sinova i očeva, koliko porodica je isterano, osakaćeno, pobijeno – zahvaljujući ovom čoveku sa plakata, ovom uzornom ocu? I njegovim saborcima, isto(ne)mišljenicima, onima što im glava služi za dve osnovne fiziološke funkcije i za kape, šajkače ili beretke (pomisao na bilo kakve šešire u ovom je kontekstu u najmanjem – neukusna).
Kome se danas obraća Srpska radikalna stranka? Na čije saosećanje računa? Ko su oni koji će se sažaliti nad idiličnom porodičnom fotografijom jednog od najvećih zločinaca na ovim prostorima u poslednje vreme (poimanje prostora i vremena u kontekstu ovog ratnog zločinca ostavljam svima da razumeju – prema sopstvenoj savesti)?
Kome se (i dalje) obraćaju oni kojima noge smrde na ratne zločine, a iz usta im izvire zadah masovnih grobnica?
Sutra (12. 11. 2010) će se u Novom Sadu održati „veliki miting“ podrške Šešelju, ili „miting pobune protiv ubijanja Šešelja“, ili jednostavno – „srpski radikali će se okupiti u jednu halu“. Stajska bliskost isto(ne)mišljenika sigurno će proizvesti, ako ništa, onda bar ono što joj i priliči: gomilu balege.
I naravno da ideja o lustraciji ima smisla. Samo je mnogi ne razumeju. Ili je se plaše.
I da, za kraj, iskoristim poruku sa plakata:
Zaustavimo ubijanje: sećanja! Zaustavimo ubijanje: mišljenja! Zaustavimo ubijanje!
