ponedjeljak, 28.02.2011.
Ako je Državni...
Sedim u Državnom arhivu
Oslobođenje 1955, 1956, 1957...
1961, 1962, 1963...
Do 1968.
Dalje se ne može
Tek tako
Osećam kako na prstima
Gubim otisak
Koža upija olovo
Svih naroda i narodnosti
Mali pečat NR BiH
I velika slova
Đuro Pucar
I mala slova
Avdo Humo
Pred mene sedi čovek
Gospodin
Profesor
Penzioner
Kašlje u svoje izvore
I prebrojava
Koliko je bilo 1909.
U Mostaru
Ovih
A koliko onih
Onda opet kašlje
Pa opet prebrojava
U jednom od hodnika
Sedi žena
Gospođa
Čistačica
Zaposlena
I jede burek
„Prijatno!“
„Hvala, ajde!“
Samo se osmehujem
I nastavljam
Vukući uvezane uzvore
Osećam da ću da kinem
Prilazim kancelariji
I kroz osmeh cedim
„Ja bih došao sutra...“
„Aaa, sutra je državni praznik!“
Ponosno me prekida žena
Gospođa
Arhivarka
Sutra je državni praznik
A ovo je Državni arhiv
Izlazim iz zdanja
I razmišljam
Da li je trebalo da uzmem
Onaj burek
Kad je gospođa lepo rekla
Ajde!
petak, 18.02.2011.
Uvjerenje
... Ljekarsko uvjerenje da je ** duševno i tjelesno sposoban...
Izdato dana 18. februara 2011. godine
U Sarajevu
Žurno prolazim pored mrtvačnice
Tmurno je sarajevsko jutro
U ruci mi je papir
Dokaz da sam zdrav
Gledam u njenu fasadu
Sveže doteranu
„Lepo vam je ovde“
Okrenem se i nastavim
Običaj je da umrloga treba oprati i namirisati, staviti u sanduk pa na astal. Na grudi mu metnuti krst – ausvajs za ahiret. Ako su mu usta smrtnim trenom ostala otvorena, preko njih metnuti belu maramicu ili kakvu finu tkaninu, kako se prostorijom ne bi širio miris umrlog. Umrlo telo je strvina, a njegov miris poslednje poniženje pred odlazak u raj.
Mesec dana sam odlagao
Izbegavao
Odlazak na pregled
Iako je rutinski
I bezazlen
„Svakome nešto nađu“
Neću da mi rentgen i ultrazvuk
Pokvare sreću
I život
Osećam da sam zdrav
Ali mašine su mašine
I senke su senke
Procedura dobijanja „ljekarskog uvjerenja“ jednostavna je. Treba doći ujutru, do 9h, uplatiti taksu u iznosu od 15 konvertibilnih maraka, proći sistematski pregled (kompletan), sačekati rezultate analize na HIV, posetiti neuropsihijatra...
Tog sam jutra ustao ranije, okupao se, obrijao, očešljao, obukao pristojnu kombinaciju, smekšao izraz lica. Ako sam na granici uvek sumnjiv, neću da budem i u bolnici. Glumi finoću! Sve su države trule, svaka smrdi na svoj način.
Došao sam i uljudno pitao šta i kako, gde prvo. Medicinska sestra i njen kolega socijalni radnik samo su se pogledali, i pitali me da li sam doneo 15 maraka. Istresao sam iz novčanika nekoliko gvozdenjaka, ne govoreći ništa.
Socijalni radnik ih je uzeo i prebrojao, sestra me je pitala za ime i za nekoliko sekundi „ljekarsko uvjerenje“ mi je bilo u rukama. Idi dva sprata niže, po pečat – bile su poslednje sestrine reči pre našeg rastanka.
Kada sam ušao u ordinaciju doktorka me je pitala – Kako si, sine? Nakon mog neprirodnog „dobro“, osmehnula se i dodala – Da nemaš možda proliv ili tako nešto? Ja sam se nasmejao i odgovorio „ne, ništa takvo“.
To „ne“ bio je okidač za pečat „dr ** specijalista...“.
Doktorka mi je dala papir i rekla – Doviđenja, sine. Ja sam samo klimnuo glavom, osmehnuo se i izašao.
Cela procedura je završena. Za 15 maraka ni ne može više.
...
Iz sobe je polako iznose
U dvorište
Četiri muškarca
Komšije i rođaci
Tako su i njenog sina
Pre dve godine
Suva je i siva
Ispijena
Preko usta ima belu maramicu
Zbog mirisa
Ožalošćen od straha
Potežem za rakijom
Valja se
Uskoro stojim sa strane
Sa velikim buketom gerbera
Veštačkih
„Poslednji pozdrav ** od...“
Nikad nisam saznao
Kako su završili
U mojim rukama
Vrelo avgustovsko popodne
Sunce je tek na pola
Dvorište je puno muva
Lete oko ljudi
I oko umrle
Sleću joj na čelo
I na lice
Maramica je tanka
Nije dovoljna
Uskoro su poklopili sanduk
A ja sam povratio
Ujedinjen s mirisom
Slučajni gost
Na tuđem sprovodu
Maramica je bila tanka
Nije bila dovoljna
...
Te sam noći sanjao... Idem nekim dugačkim hodnikom (ah, uvek su u pričama hodnici tako dugački) i dolazim do sobe. U sobi je Z. J, spisateljica. Dugo se spremam da uđem. Otvaram vrata, ona je na krevetu kod prozora. Prilazim joj, ona ustaje, onda se grlimo i plačemo. Prepoznala me je. Svakakve sam očekivala, ali ne i tebe – izgovara nekako suvo.
Plačem jer znam da odatle neće izaći. Osećam se glupo, odlazeća teši mene, čekajućeg. Kažem joj da pišem o njenoj knjizi, poredim je sa M. K. On je veliki pisac, i priznat – govori mi uz osmeh.
Spisateljica Z. J. je stara, njena kosa je slaba i seda, tek se u tragovima nazire da je nekad bila plava. Lice joj je široko, koža tanka i razvučena. Bleda je, a njene prozirne sivoplave oči – više se ne smeju.
Polako se stapa sa bledim bolničkim zidovima, premazanim masnom farbom.
Dok se spuštam u grad
Prolazim pored parka
Jedna devojka se igra sa psom
Pas je velik, a ona visoka
Baca mu lopticu
A on joj je vraća
I tako u nedogled
Tako srećni
I tako dresirani
... Ljekarsko uvjerenje da je ** duševno i tjelesno sposoban...
Izdato dana 18. februara 2011. godine
U Sarajevu
nedjelja, 13.02.2011.
Nedeljom ujutru, kad...
7.00h
Buđenje u ulici bez hrastova
I bez kestenova
Šuškam kesicom kafe
Kupljenom u Konzumu
Na akciji
Na jednoj od totalnih rasprodaja
Politike identiteta,
Fragilnost subjekta,
Performativnost roda –
Smenjuju se misli
Što liče na teme
I na pitanja
Tome nas nisu učili
Naspavan i gladan
Biram sebe za novi dan
Crvene pertle i crven šal
Dugim koracima se spuštam
U grad
Premećući kroz glavu
Sve sintagme i pitanja
Iako je tek 8.00h
Semafor u Alipašinoj
Ulica bez ljudi
I bez pasa
Trolejbus vuče budne bez pitanja
Negde gore, još gore
Poklon grada tog i tog
Iz Švicarske
Die Schweiz
Švica
Naše smeće – za vaše sreće!
Ljubi vas vaša Evropa
Samo neka ste nam
Ugroženi i nestabilni
Programi za stabilizacije i pridruživanja
Odavno su napisani
Pored mene prolazi čovek
Sporo i bez reči
Gleda me u oči
Dobro jutro
I prođi me se
Pomislili smo obojica
Osetilo se
Idući dalje
Zaustavljam se i čitam
Smrtovnice
Po jutru se dan poznaje
I po mrtvima
Mrtvi su mrtvi
Ne pričaj mi o sjećanju sad
Mrtvi su mrtvi
Što im ne pruži ruku
Dok su živi bili –
Dolazi mi pesma
Ili samo reči
Damir Avdić
Put Sarajevo-Mostar
30. juli 2009.
Za sjećanje
Na Marindvoru
Tamo gde staje tramvaj
Prilazi mi jedno dete
Sporo i tiho
Gleda me u oči
I kad sam već rukom posegao
Za novčanikom
Ono samo prođe
Nisam ga se uplašio
Mislio sam da prosi
...što im ne pruži ruku
Dok su živi bili...
nedjelja, 06.02.2011.
Granice se moraju prelaziti da bi se živelo
Granice prelazim često
Sada još češće
Nakon trećeg sendviča sa sirom
Koji sam kupio
Na sniženju
I baš kad je moja susjeda
Gospođa i dama
Odlučila da oljušti mandarinu
Ušao je on
Gospodin policajac
Carinik
Onaj što proverava
Ko ide i kuda
Gde i zašto
Pregledao je sve lične karte i pasoše
I zadržao dve
Nakon dva minuta se vratio i izveo nas dvojicu
Možda zato što nam frizure nisu bile
Po meri
Sa svim stvarima
Koferima, kesama i smećem
Stajao sam na granici
I čekao
Da me čekiraju
Opet se pojavio on
Iz male barake
Što liči na šupu
Bolje mu ni ne treba
Uveo me je
Drsko i bez pardona
Naredio da ispraznim sve iz džepova
Spoljnih i unutrašnjih
Da se izujem
I otvorim kofer i torbe
Jer, takva je procedura
Pretresao me je
Bez pardona
I onda počeo da vadi
Moje stvari
I garderobu
I knjige
I časopise
I kako
I zašto
I odakle
I kome
I zbog čega
I još niz pitanja
Kratkih i bez smisla
Odgovarao sam glasno i jasno
Ali sporo i ljubazno
Toliko da
Boli
Glumio sam smirenog
I finog pripadnika ljudskog roda
Dok je on listao Rablea
Kojega je našao ispod čarapa i nekoliko pari
Gaća
Ah, nije li to tako
Ljudski!
I gde sam bio
I zašto tako često idem
I, gle, pa ja imam toliko
Pečata!
Komunikacija
Odgovorio sam preljubazno
Dok je gospodin policajac
Carinik i mamlaz
Listao Rablea
Nije ga čitao
Kada je sve ispreturao
Isprosipao
I razbacao
Naredio mi je da se spakujem i idem
A ja sam tako fino
Sporo i smireno
Vraćao stvar po stvar
Dišući duboko i misleći
Ah, uvek i samo na lepe stvari
Gospodina policajca
Carinika i mamlaza
To je tako izbacivalo
Iz takta
I opet mi je drsko i bez pardona ponovio
Da požurim malo
Da nisam jedini!
A ne
Druže policajac
Gospodine i mamlaze
Ja sam jedini
Ah, itekako jedini
Pomislio sam i nastavio
Uz blagi osmeh i još veću smirenost
Kada sam
Nakon skoro pola sata
Ušao u autobus
Svi su me gledali
Tako prezrivo
Bili su kivni
Jer nećemo imati pauzu
U kafani u kojoj je najbolja
Jagnjetina
Tako mlada i tako sočna
Da se seče
Kao beba
Moja susjeda
Gospođa i dama
Ponudila mi je mandarinu i rekla:
Pustite, ne vredi...
Onda smo se nasmejali
I nastavili
S jedne strane avlije
U drugu
Ah, kako to idilično zvuči
A sa radija su se probijali
Glasovi rodnog kraja
Bez kraja
Granice se moraju prelaziti
Da bi se živelo
