petak, 19.11.2010.
Nostalgija kao intermezzo
Dan je prijatan, možda poslednji ove jeseni. Meko novembarsko sunce traje i ne posustaje. Beograd je živ, nevezano za to koje je godišnje doba. Nas četvoro sedimo u bašti kafića, pored stepeništa, s pogledom na Savu. Došli smo da bismo se sreli. Sastali smo se da bismo usmerili protok vremena, da mu ne bismo dozvolili da prolazi tek tako, tu negde, pored nas, mimo nas. Oteli smo ono što nam pripada: intermezzo.
Je li život satkan od vremena čiji smo i mi sastavni deo, ili ono zaista prolazi mimo nas, nekom svojom putanjom, konturama i marginama koje ne prepoznajemo? Imamo li pravo da ga pustimo – da ide/ode kud je pošlo? Ili su ovakva pitanja, u najmanjem, bez ikakvog smisla?
„Odnos prema prošlosti“, tj. prema prošlostima, tema je koja je u poslednje vreme preispitivana, čini se, bezbroj puta. Dominantna diskursna matrica u kojoj se vrtimo / nas vrte bez milosti, ovu temu postavlja, sklanja i ponovo vraća „na repertoar“ kad i kako hoće. Tu su sve one sintagme poput: politika sećanja, pitanja identiteta, susreta i prožimanja – sve ono od čega se najčešće ježimo i umesto „prožimanja“ mi čujemo „proždiranja“, umesto „identiteti“ čujemo „lokaliteti“. Više ne čujemo, kao što već odavno ne slušamo i ne mislimo. U simulakrumu „procesa“ – razvlačimo se kao u bali.
U imaginarnim prošlostima, kakva je i ona „jugoslovenska“, razapeta između Bajadera i Negro bombona, Jaffa keksa i Buco sira, Smokija i Bronhija, sve je postavljeno tako da štima, da nas miluje svojom smislenošću i prijatnošću. Konditorski i drugi (prehrambeni) proizvodi, obavijeni velom nostalgije za pokojnom nam domovinom, trepere u našim sećanjima kao lampice sa novogodišnje jelke. Osećamo sva ta sećanja, živimo ih, ni ne pomišljajći da se zapitamo nad njima – jesu li ona stvarna ili umišljena, je li to čega se sećamo – zapravo ikad postojalo. I jesu li sve te bombone zaista tako bitne za naše živote.
Ušuškani u papiriće i celofane, u priče i pričice, okićeni lampicama kao novogodišnja jelka, (ona koju smo presekli kako bi nam stajala u dnevnom boravku), kao amputirani deo neke celine (!) prenet u neku novu sredinu, celinu (!) koja obećava – plutamo, tonemo pa opet isplivavamo, potopljeni, ali živi i pokušavamo da složimo puzzle svojih života – u nekakvu sliku, jasnu ili manje jasnu, prijatnu ili manje prijatnu. Sve što je iščašeno teži vraćanju na svoje „pravo mesto“. Tako su nas učili.
Nostalgija je legitiman izbor. Ona je dozvoljeni čin biranja predaha. Nostalgija se prašta. Ona može biti i intermezzo, a ne uvek nužno pogled na svet ili modus vivendi. I ne mora sve biti samo (po sebi) kritički (pro)mišljeno, analitički obrađeno, racionalno objašnjeno. Imamo pravo da puzzle svojih života složimo samo do pola, ili da baš u onim delovima koji bi se (nekom sa strane) činili najvažnijim – ostavimo rupe. Povremeni intermezzo ne mora biti potencijalni cancer, povremena nostalgija ne mora biti potencijalna opasnost. Strah od nostalgije ne mora biti strah od (pri/hvatanja) života.
Tamo prekoputa, s one strane Save, trebalo je da bude Muzej revolucije naroda i narodnosti SFRJ. Danas je to mesto na kojem se okupljaju beskućnici. Oni koji (više) nemaju (svoj) dom. Ali možda im (još uvek) svetle one iste lampice, kao i nama koji se motamo po starim celofanima i papirićima, po sećanjima i pitanjima, pokušavajući da pronađeno baš onaj deo – koji nedostaje da bi puzzle naših života postao celina (!). Od revolucije do beskućnika – ostali su narodi i narodnosti. I ostali smo mi koji od vremena otimamo bar delić, intermezzo koji traje duže od trenutka. Mi kojima je nostalgija predah u traženju svih delića koji nedostaju.
(17. 11. 2010)
