Zaustavimo ubijanje! – o lustraciji, sećanju, nogama koje smrde na ratne zločine i zadahu masovnih grobnica
Divan jesenji dan, meko novembarsko sunce, pod nogama šušti opalo lišće kestena i platana.
Koristim poslednje sunčane dane za šetnju. Parkove izbegavam, prolazim samo pored njih. Nikad kroz njih. Pogled na sunca upijajuće i uvek željne (čitaj: gladne) penzionere, mlade roditelje sa svojom još mlađom decom, dečake i devojčice pobegle sa časova koji sede ili leže po klupama i tu, na očigled svih i u inat svima, pokazuju svoju telesnu prisnost – dovoljan mi je. Ne moram biti jedan od njih.
Ali ipak ih svaki put pogledam, da ne zaboravim gde se nalazim. Jer, zbilja je zbilja.
Hodam brzo i ujednačeno. Ne zaustavljam se i ne okrećem. Hodam ravno i gledam ispred sebe. Ipak, periferni vid mi ne dozvoljava da mi neke stvari promaknu, da budem autističan. Tako sam danas (četvrtak, 11. novembar 2010), prolazeći pored Petrovaradinskog parka, na bilobordu ugledao plakat. Ni prvi ni poslednji, ni bilbord, ni plakat. Ipak, nešto me je zaustavilo. Nisam mogao dalje, ne tek tako.
Plakat je zalepljen u donjem delu bilborda, na osnovi. Iznad, na samom bilbordu, stoji poruka Lige socijaldemokrata Vojvodine, nešto o lustraciji. Zato što su pljačkali ili Zato što su isterivali. Ne sećam se, ali znam da je tačno, i jedno i drugo. Samo, ima nešto, nešto prilično gadno, nešto što mi više ne proizvodi onaj osećaj euforije, ili inata, osećaj da to što piše – nešto i znači. Lustracija, pljačkali, isterivali, liga, socijaldemokrate, Vojvodina... reči, reči, reči. Opet reči, opet te iste reči. Čita li ih iko, čuje li ih još ko? Misli li ih bar neko?
Stojim i posmatram bilbord i plakat. Na plakatu je fotografija čoveka sa naočarima koji na svojim ramenima nosi (svoje) dete, dečaka od nekoliko godina. Otac i sin. Ispod piše: Zaustavimo ubijanje Šešelja!
Naravno da sam prepoznao tu facu, naravno da sam znao o kome se radi i pre nego što sam pročitao šta piše ispod. Šešeljeve konture se prepoznaju i u mraku. Jedino mi nije bilo jasno šta će to dete na plakatu. Onda mi je sve postalo jasno. Još jedna vrla akcija Srpske radikalne stranke, one što se pre dve godine raspala kad je Tomislav Nikolić, Šešeljev avatar kako to kaže Dubraka Ugrešić, iskoračio (jednom nogom) iz uprave za isterivanje i/ili klanice onih koji nisu bili po merilima, po poreklu... Ma, to je već svima jasno.
Samo jedan podsetnik, odavde: Hrtkovci.
Fotografija koja prikazuje oca i sina trebalo bi da potrese slučajnog prolaznika, da ga natera da se zaustavi, da promisli, da kaze: Stvarno, dokle više? Nije fer! Čovek ima decu...
Sve to da, ali samo ako pretpostavimo da taj prolaznik nema mozak, odnosno da razum ne koristi, da mu glava stoji na ramenima samo da bi opsluživala osnovne fiziološke funkcije. Znate koje su to funkcije, ima ih više od dve. Ali ne više od pet. I da bi na njoj stajao šešir, ili kapa, ili šapka, ili šajkača, ili beretka.
Pretpostavimo li prolaznika koji nema ni trunku razuma, onda plakat ima smisla. Međutim, ako taj isti prolaznik aktivira i svoju elementarnu inteligenciju i pokuša da spoji samo dve stvari, ideja plakata pada u vodu. Ne mora svako znati šta znači lustracija. A o socijaldemokratiji da i ne govorimo. Ali, šta je pljačka i šta je isterivanje – to verovatno zna više od pet procenata stanovništva. E sad, ako na poznavanje te dve reči dodamo i elementarno sećanje, ono na vreme od pre petnaest, šesnaest, sedamnaest, osamnaest, devetnaest, dvadeset godina (bilo koje sećanje od ponuđenih dolazi u obzir) – onda je stvar potpuno jasna. I onda možemo postaviti sledeće pitanje: koliko sinova je ostalo bez svojih očeva, koliko očeva je ostalo bez svojih sinova, koliko porodica je ostalo bez svojih sinova i očeva, koliko porodica je isterano, osakaćeno, pobijeno – zahvaljujući ovom čoveku sa plakata, ovom uzornom ocu? I njegovim saborcima, isto(ne)mišljenicima, onima što im glava služi za dve osnovne fiziološke funkcije i za kape, šajkače ili beretke (pomisao na bilo kakve šešire u ovom je kontekstu u najmanjem – neukusna).
Kome se danas obraća Srpska radikalna stranka? Na čije saosećanje računa? Ko su oni koji će se sažaliti nad idiličnom porodičnom fotografijom jednog od najvećih zločinaca na ovim prostorima u poslednje vreme (poimanje prostora i vremena u kontekstu ovog ratnog zločinca ostavljam svima da razumeju – prema sopstvenoj savesti)?
Kome se (i dalje) obraćaju oni kojima noge smrde na ratne zločine, a iz usta im izvire zadah masovnih grobnica?
Sutra (12. 11. 2010) će se u Novom Sadu održati „veliki miting“ podrške Šešelju, ili „miting pobune protiv ubijanja Šešelja“, ili jednostavno – „srpski radikali će se okupiti u jednu halu“. Stajska bliskost isto(ne)mišljenika sigurno će proizvesti, ako ništa, onda bar ono što joj i priliči: gomilu balege.
I naravno da ideja o lustraciji ima smisla. Samo je mnogi ne razumeju. Ili je se plaše.
I da, za kraj, iskoristim poruku sa plakata:
Zaustavimo ubijanje: sećanja! Zaustavimo ubijanje: mišljenja! Zaustavimo ubijanje!
Post je objavljen 12.11.2010. u 19:40 sati.