gluvarenje u rupi

ponedjeljak, 19.02.2007.

Ususret budućnosti...

Kako mi se u inspiraciju petljaju neke više sile protiv kojih ne mogu evo teksta sa prijemnog ispita Đorđa Balaševića.
Sve što je napisao davne 1975. potpisujem.


"U susret budućnosti"

Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rodjen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.
Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
"neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.
Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo česće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
"nešto", da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A
stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na
Prirodno matematickom fakultetu
19.11.1975.
Đordje Balašević

Image Hosted by ImageShack.us
- 16:08 - Komentari (5) - Isprintaj - #