Ima san ča za reč, nije da nisan. Tija san stavit i par slika i par besida o promicijama knjiga ča san ih obaša a i par zanimljivih izložbi ča san vidija.
Ma mi ništo teško pala Lukina priča pa san je drža više od dva miseca na vrhu ne bi li je ko pročita, ne bi li je ko vidija i barem simbolično pomoga.
Moram se ovom prilikom zahvalit svim dalmatinskim klapama koje su se ponudile za humanitarni koncert kad san ih kontaktira priko portala «na klapski način» (imate linku tu na desnu stranu).
Žaj mi je ča se nije ništa dogodilo jer sam zapeja oko organizacije.
Neznam ti posal i izgleda da srce nije bilo dovoljno.
Zato san ja i moja familija ušipnili od sebe koliko smo mogli i poslali za pomoć Luki.
Izgleda da uz svu volju nisan moga učinit više.
Eto ako je ko u ova dva miseca bija bolje sriće od mene, ako je itko išta učinija za Luku, dobro je.
Moran priznat da mi je falilo napisat koju rič na blogu.
Ali sve manje toga iman za reč.
Paradoks je taj da ča više toga čutin u sebi, ča bi više toga tija reč, sve me manje volja, jerbo mi se pari da više nitko nikoga ne sluša, da više nitko ništa ne čita, da je površnost definitivno zavladala ovim svitom.
Sve se više razumin sa dupinima i galebima nego li sa ljudima.
Ponekad požalim ča se nisan rodija ka dupin oli galeb.
Teško je držati upaljen žar u srcu, iskru božanskog života u ovoj novoj svjetskoj kulturi «trošim dakle jesam».
«Mislim dakle jesam» otišlo je u povijest i bojim se da se više neće vratiti.
Dunkve ča više trošim, više jesam, ča manje mislim to bolje, oni barba s televizije je tu da misli za sve nas.
E pa meni se ta uniforma ne oblači, na tu i takovu temu neman ča za reč, a ono ča bi tija govorit i pisat više nije in, nije cool.
Zato sve češće zažalim ča se nisam rodija ka dupin oli galeb.
Zdravi i veseli bili.
|