Zavalja se koji put ovi brod. Zna se dikod dogodit da mu se busola zaglavi u krivi smjer pa ode tamo i di nije tija. A zna bome dikod i štetu učinit, ofrižat se o koju siku oli provom udrit u drugi brod.
Nije to brod od porta, da tamo leži, grije pajole i vesla na suncu, iako zna misecima guštat u bonaci. Drago se njemu otisnuti i na veće more, veće od onega ča bi svit reka da ga može prići.
I bija je svit u pravu, jerbo je par puta deboto zaglavija za dlaku. A opet kad priko prove ugleda horizont, kad ga zarobe zrake sunca sa zapada ka zlatnom kadenom, nemore odolit, nemore stat u fermu, mora krenit i vidit, di to sunce gre leć.
Neki kažu da je nepopravljivi sanjar i da će dok ga more ne rastoći ploviti za onim obalcima ča bižidu. Neki pak tvrde da ga nije lipo ni vozit, jerbo zna često ne poslušati komandu kormila, nego krene onako ka po osjećaju, tamo di on misli da triba.
Ima i onih ča se svako toliko ukrcaju nanj, i guštaju ga puštat da sam odabere rutu kojom će ih uvest u svoj svijet vala osjećaja i pošta di se duša napaja lipotom.
I onda kad ga nebude, kad isplovi na zadnji vijađ, ostat će u portu njegovi snovi, cimom vezani za kraj.
|
