Uf… odakle krenuti.
Cili me dan nije bilo doma. Na poslu sam bija do dvi ure i onda otiša do kumova koji su na 200 metara od mog radnog mista. Atmosfera kod njih doma neuobičajeno tiha i tužna. Kum spakova bagaje, gre u Afriku. Kuma cila blesirana, sinovi mu gledaju u pod, materi oči pune suza. Kum nije dvi noći spava cili grintav. Parilo mi se da mu odlazak nikad nije teže pa. Moja draga je dozujala s autom, sili smo i pravac aerodrom. Pokušavali smo putem razbit tu sumornu atmosferu ali nije išlo dalje od kiselih osmjeha.
Na aerodromu posljednje turističke laste odlaze, jedna žena pala na ulazu priko skale i slomila ruku, a na to će mi kum – Stari, vidiš li kako se događaju pizdarije, daj bogati čuvaj se dok me ne bude, nemoj mi se dikod opet polomit jer kad se ovi put vratim ne idem bez tebe u Milnu na ribe i lignje. Žene ćemo s dicom poslat na skijanje a nas dva put Mrduje i Livke. – Složija san se s tom konstatacijom. Čekira je kartu, preda bagaje, popili smo piće i oprostili se. Bilo mi ga je grozno teško gledat kako nestaje kroz izlaz za avion.
Žena mi, kuma i ja nismo do Splita rič progovorili. Ja sam samo u sebi Boga molio da mu podari sretan put i mirno more na Atlantiku.
E… kad smo stigli doma, obidvali smo i pravac more. Otplivao sam svoju uricu i onda se pripomistija na poštu za lovit ribu. Par puta je nešto lipo poteglo ali ulov se sveo na par lumbraka i knezi. I evo me sad doma, otvaram blog, čitam komentare i tek sad kužim ča mi je ane sinoć pisala o nekim listama. Stavilo me na listu skoro ledenih. A je li se ča dobije za to, barenko Ledo sladoled.
E… jučer san pročita o organiziranju druženju blogera u Zagrebu i palo mi je napamet da i mi ča smo u Splitu napravimo jedno druženje uz marendin u fife. Za sada san to predložija samo XVII ali mi je dala laganu odjebnicu. A i mezzo se obeća javit kad dođe da popijemo bar pivo, a i skroz se tu nešto vrti, ali vidim da nitko nema baš neke velike volje za druženje. A ča možemo, jebe nas ovaj život sa svojim obavezama i tempom pa valjda lagano druženje više nije in.
Zato san ja dogovorija s gazdom ugostiteljskog objekta na plaži u Oriju, di se kupam, oproštajnu gradeladu ovu subotu. On i njegova ekipa me je cilo lito dvorila, donosila mi bibite na plažu, davali mi najbolja mista za sist zbog noge i ja san ih odlučija počastit, da im se bar na takav simboličan način zahvalim. To je stvarno fenomenalno radišan i pošten svit, veselim se lipoj večeri s njima.
Dok sam ovo pisa priko oka san gleda doček olimpijaca na Rivi. Puno svita, puno šušura ali nije to ni sjena Goranovom dočeku.
Evo štufalo me pisat, cilo vrime mi je kum u glavi i muka u štumiku. Ne mogu opisat ča osjećam za tog čovika. Neće ga sad bit 4 miseca a stariji sin mu se krizma. Pogodite ko će malome biti krizmani kum? A barba galeb e… Samo barba galeb da bi to bija triba ić na vjeronauk i primit sve sakramente. Samo iz jubavi prema kumu i njegovom ditetu prista san na tu kapitulaciju u mome vječnome ratu kontra institucionalizacije vjere. Bidan pop koji bude radija s menom, nezna koja mu zajebana ptičurina dolazi. Kad ponesem sa sobom na vjeronauk apokrivne knjige, gnostička evanđelja od kojih mi je Tomino najdraže. A je li bija nevjerni Toma ili nije. Niman force večeras nastaviti s dnevnikom jedne (ne)vjere, sutra ću… valjda.
Noćas je cila moja vjera posvećena samo jednom božjem stvorenju. Mome kumu.
|
