|
želeo bih ti pokloniti pesmu lepu i nežnu poput kapi jutarnje rose koju bih hteo videti na svome dlanu i skriti od sveta, barem na tren želeo bih ti objesniti sta osećam dok posmatram tvoje belo lice kad se smeješ želeo bih ti reči kad reči ne bi bile preslabe za to |
|
ti, kao majušna sjena drsko upletena u svaku poru moga postojanja poput limene glazbe što, u zao čas, ispunja golemu prazninu prostora provlači se između svečanih, crnih, rukava i miluje smrknuta, zgrčena lica samo da znaš: zbog tebe me vlastiti podanici mrze i drže nerazumnim ili ludim možda? o, da, nasmij mi se u lice i sanjaj dugo, dugo, dugo ti, što te i od želje želim više učini da vrištim od bola i radosti baš kad se život prelijeva u san a onda, sve do početka, san u novi san |
 koncentične kružnice izviru, vriju preplavljuju me tvojim isijanjima kosom, širokim osmijehom divljakušo luđakinjo moja dječak velikih očiju i zaigran riječima baš hoće zgusnuti sve u pokret imati te obuhvaćenu svu u jednoj jedinoj misli kiše slivene krovovima, prozorima užižu žar u prsima od ugode ljutnju od nesavršenosti i bol od neizrecivosti hajde najmrža su mu čekanja ti znaš drska baš koliko je potrebno |
|
jedna suza kao mora kap kao razbit val kao sunca trak kao uveo list jedan dan kao stih kao slap kao vjetra dah kao ti i ja kao kratak san |