dedicatet to h
|
ti, kao majušna sjena drsko upletena u svaku poru moga postojanja poput limene glazbe što, u zao čas, ispunja golemu prazninu prostora provlači se između svečanih, crnih, rukava i miluje smrknuta, zgrčena lica samo da znaš: zbog tebe me vlastiti podanici mrze i drže nerazumnim ili ludim možda? o, da, nasmij mi se u lice i sanjaj dugo, dugo, dugo ti, što te i od želje želim više učini da vrištim od bola i radosti baš kad se život prelijeva u san a onda, sve do početka, san u novi san |