|
Negde smo se spržili. Ti i ja. Sagoreli prebrzo, bez mnogo kruženja oko. Sistem dve zvezde. Dva sunca. Raspali se. Smešani razvejani smo beskonačno daleko. Ne možemo se sastaviti kao što smo bili. Čak i kada bi ikako, nekako, to desilo se, bili bismo celi i pomešani. Ne bi se znalo šta je odakle poteklo. Možda bi bilo bolje da budemo jedno sunce, ako bi ikako, nekako to desilo se. Tada bismo bili najbliže što je moguće. Bliže od toga nije moguće. Ne bi se videla starost zvezda. A možda se samo zavaravam. Možda smo se sudarili i od siline udarca raspršili se i svaki deo nosi ožiljak, sećanje, na taj udar. Bolan. Toliko bolan da ga nije moguće meriti. Toliko bolan da više i ne boli. I ako bi ikako, nekako skupili se, skupio bi se i sav taj bol... Ali... Bili bi ponovo skupa i možda bi, stvarno, možda bi taj bol postao nevažan.
|
